Наша нераздвојна тројица седи у Народном музеју. Јуче нам је господин професор понудио да слушамо духовну музику Светослава Божића. Пратила га је искушеница. У Малој сали смо. Водитељка говори о трагедији Србије, предлаже да укажемо поштовање погинулима минутом ћутања. Устајемо. Упокој, Господе, душе невино убијених од ракета, бомби, метака и ножева.
Извођачи се смењују.
…Историчар монотоним гласом чита свој чланак. Песник (наш Орфеј – представио га је професор Драган) мењајући интонације, дижући руке, опијено рецитује своје животне стихове. Утихне. Нагло повија полуседу коврџаву главу, притиска длан уз срце. Све је извежбано до максимума. Сложни аплауз. Устају људи до мене – старији мушкарац и жена средњих година, иду према клавиру. Певачица изводи народну песму, арију из жанра који не волим – опере. Виртуозно владање гласом. Колико је потребно напора и труда да би се постигло такво извођење? Велики труд! Велики напор! И све да би се стало испред света који пропада.
Пева одличан хор. А мисли су исте. Иако, да ли их пали свет баш толико цени? Сваки мајмун из хаустора ће окупити много више гледалаца. Треба поставити њега и неког Сукачова и свима ће бити очигледно колико смо се изродили. Мале сале овде нису довољне, ту су већ потребни стадиони.
Напокон излазе и седају чланови оркестра. Диригент атлетске грађе моћно маше палицом – тужна мелодија испуњава салу.
Удружење књижевника. Наш професор држи предавање-беседу. Закаснили смо, зато су две столице поред предавача празне. Отац Антоније је спреман да прокрчи пут до самог президијума. Опирем се. Стојимо у ходнику. Глас појачан микрофоном разобличава клинтонизам, масоноство.
“Зашто тако?” инсистира отац Антоније. “Треба да прођемо!”.
Трудећи се да не привлачим пажњу седам код улаза. Професор ме гледа задовољно и осмехујући се говори нешто о руском човеку који воли Србију и који је желећи да подржи српски народ и руске добровољце ризикујући живот кренуо на Косово. Правим се да ништа не разумем.
“Јеромонах Роман,” показује руком према мени.
Сви радосно гледају, аплаудирају са захвалношћу. Не спомињући по добру упорност молдавског протојереја устајем и клањам се. На моје олакшање устаје и професор – сусрет се приближио крају. Идем код оца Антонија у ходник. Људи који излазе гледају радосно, захваљују се, клањају се:
“Хвала на помоћи.”
Руски дом. Разговарамо с директором, с његовим замеником. Директор је дежмекаст човек средњих година, топло говори о Србима:
“Једина земља у којој човека није срамота да призна да је Рус. У Црној Гори, кад је сељак излазио да сеје пшеницу, молио се: Помози ми, Мајко Божија и Мајчице Русијо.”
Очи му засузе:
“Ето на ком нивоу је текао разговор.”
Опраштамо се, идемо према колима. На путу нам се испречила Циганка, захтевно пружа руку. На прстима јој је златно прстење. У ушима – минђуше (ни оне нису плехане).
“Тражи таксисту, такстиста ће поделити с тобом шта има.”
