Сам седим у Храму, гледам остатке древних фресака. Улази погрбљена старица с великом просфором и бокалом воде – она је на послушању у Олтару. Звоне звона. Долази сестра која слика иконе, каже да је отац Јулијан ноћу отишао у Студеницу, може се десити да не дође. Моли ме да служим. Служим Недељну полуноћницу, почињем Јутрење. После читања Јеванђеља улази овдашњи јереј Горан. На глави му је густа подигнута кратка коса. Облачи се, служи проскомидију. Излазим на полијелеј – Храм је пун војника. С изразом осуђеника пажљиво слушају речи молитве. Немају више куда да иду.
Служио сам Литургију.
У манастирској пријемној соби с јерејем Гораном, старијим искушеником из Сопоћана и брачним паром пијем кафу, разговарамо. Јереј Горан говорећи о Албанцима показује дланом по врату. Красноречив гест. Одатле заиста пристижу страшне вести. Наоружани Албанци воде партизански рат дуж путева. Да кокну ненаоружаног Срба је за њих мачји кашаљ. А да одсеку тврдоглаву главу руском јеромонаху – за њих би била права посластица. Искушеник Мишко каже да на Косово никога не пуштају.
“А можда ипак,” гледа ме строго и с разумевањем.
Молим монахињу Ану (она најбоље разуме руски) да телефонира у Београд да пита како су стигли професор и мој колега. Дају ми слушалицу. Чујем радосни глас оца Антонија. Пита колико још да ме чека, хоће да дође.
“Ни у ком случају!”
“Добро! Али имајте на уму да је Ваше место у Русији! Ако се нешто деси свима ћу испричати како сте без благослова Старца похитали на Косово!”
Показују ми београдске новине “Експрес политика”. На фотографији смо професор и ја. Монахиње се смеју натпису – “Драган Недељковић с непознатим витезом.”
Сазнајем да се архимандрит Јулијан долазио код мене да се поздрави, али пошто је видео да у келији нема светлости, није хтео да ме узнемирава. Непријатно ми је – одлазим, а да се нисам чак ни поздравио. Молим да пренесу поздраве и извињења овом ретком човеку у чијем присуству ми је било тако мирно и једноставно. На опроштају помазујем монахиње које сликају иконе Светим уљем с Гроба Господњег.
Искушеник Мишко вешто, уз шкрипање кочница савладава најоштрије кривине. И поново иста слика – избеглице, срушени мостови, куће.
Пролазимо кроз градић Рашку.
Сопоћани. Веома древан манастир. Одавде је Косово надомак руке. У припрати величанственог Храма, испред бордо завесе братија служи девети час. После отпуста склањају завесу – улазимо у Храм. Врло старе фреске (многе су се очувале) ипак потребују рестаураторе, упражњена су места иконописаца. Али кад и ко да слика? А и нико нема снаге да покори висину древности.
Одмах почиње вечерња. Ниједног женског лица. Као на Атону. Тихи мушки гласови чине душу пријемчивом за молитву. После отпуста – Мало Повечерје.
Завршава се Служба. Целивамо гробнице Урвана Првог и Јоаникија Петог. Излазим с братијом напоље. Група ходочасница – весело ме гледа, све младе нашминкане жене у панталонама.
“Мир вама!”
“И вама!” живахно се одазивају у хору.
Крећемо у трпезарију. После разговора с братијом седам на крај стола с гостима. Разговарамо о животу, о Русији. Сви осим монаха пију кафу и пуше.
“Да ли сте дошли да мало постите, да се причестите?” не могу да се обуздам да не поставим разобличавајуће питање.
“Да, наравно,” простодушно климају главом.
“Код нас се с овим не дозвољава,” показујем на цигарете.
“Зашто?” искрено се чуде саговорнице.
Једна од њих је радила на телевизији. Чудом је преживела бомбардовање. Дуго разговарамо. Почиње да промиче киша. Млади јеромонах ме моли да кренем за њим. Мислим да ме води у келију на конак. Међутим, отварају се врата у омању собу у којој су спојена два слова и која је препуна полица. Кажу ми да седнем. Уместо очекиваног телефонског разговора с епископом Артемијем из Приштине присуствујем манастирском сабору. Браћа постепено пристижу. Кажем да сам човек са стране, али ме моле да останем. Читају посланицу епископа Артемија (нешто о монашком правилу, о правилима понашања). После читања дискутују о ономе што су прочитали. Званични део је завршен. Јеромонах Петар, висок и риђ, моли ме да испричам како сам постао верујући. Мало сам зачуђен тако наглом променом теме.
“Неки су чули за вас,” објашњава иконописац-искушеник, “желе да сазнају нешто више.”
“Ја сам верујући од детињства. То је заслуга моје мајке.”
Главе људи који седе просто зраче напетошћу покушавајући да проникну у суштину сродних, али необично магловитих речи. Једва схватљива питања и тешко преводиви одговори. Овде више није у питању тананост речи.
“Како се односите према катакомбној Цркви?”
“Пре него што људи оду у катакомбе треба да их ископају. Окупљања у становима или метроу не дају људима никакво право да се називају катакомбном Црквом. Поштеније би било називати се Црквом станова или метроа.”
“Ваш однос према Јовану Максимовичу?”
“Ја сам духовно чедо Руске Православне Цркве. Имам књиге о њему, али му се не молим.”
“Ваш однос према цару?”
“Цар је мученик.”
Отац Петар покушава да добије телефоном епископа Артемија, који се налази у Приштини. Жали се на лошу везу. Успева да добије игумана Михаила, намесника овог манастира. Он даје благослов да ме на конак одведу у његову келију. Добар знак: можда ће ми помоћи да стигнем до главног града Косова, а ту су већ близу и руски војници.
