5. јул. Понедељак. - Ветрово
МЕНЮ

Ветрово

Сайт, посвященный творчеству иеромонаха Романа

Помощь сайту

Хвала Богу, ускоро крећемо. Отац Антоније је отишао да се последњи пут опрости од мора. Враћа се бодар, осољен дуготрајним опраштањем. На брзину пијемо чај. Домаћица нам даје папир с адресом – зове нас да поново дођемо код ње.

“Хвала,” климамо обојица, иако смо обојица сигурни да овамо више нећемо доћи.

Пут нас води у Цетиње, Подгорицу. Одатле ћемо скренути према манастиру Острог где се подвизавао светитељ Василије. С орловске висине гледамо море које више није близу, кровове Будве који се сливају. Показујем корпе са свежим цвећем које се често срећу поред ивичњака – места где су погинули неопрезни возачи:

“То је упозорење и за нас.”

Незадовољно ћути. Цвећа заиста има много. Скоро на сваком километру.

Подгорица. Главни град Црне Горе. Неиздржива врућина! Преко четрдесет у хладу. Већина мушкараца иде без мајци, блистајући ознојеним чоколадним раменима. Аутомобила има као комараца у мојој мочвари. Брже, што пре од овог пакла који замара.

Главни пут. Он је све више и више. Тешко да се и орлови тако високо подижу. Они просто овде немају шта да раде. Остајем без даха. Не само да је висина лудачка – на најопаснијим кривинама нема ограде. И спремна корпица с цвећем је у близини. Пут је све стрмији и стрмији. Кривине су већ 180 степени. Точкови клизе по ситном камењу. Није лако доћи до светитеља. А још треба и да се вратимо.

Манастир Острог. Милост Божија! – улазимо на равну платформу.

Мршави искушеник (нешто не могу да се сетим да сам видео дебеле – ни монахе, ни јеромонахе) куца на келију старијег. Ускоро нас уводе у пештерну Црквицу. Појемо величање Острошком Светитељу, целивамо његове миомирисне мошти. Искушеник нас води још више, у манастирски Храм. Прилазимо кивоту с моштима, целивамо надлактице руку страстотрпца, којег су Турци мучили. Захваљујемо љубазном искушенику. Моли нас да свратимо на кафу, али ја сад имам само једну жељу – да што пре стигнем до мајчице Земље.

Истим путем се лагано враћамо надоле. На три врсте је друга обитељ. Улазимо у Храм неправославне архитектуре, овлаш разгледамо фреске – излазимо. Главна куварица нас зове да једемо.

Седимо за дугачким мермерним столовима у дугачкој трпезарији, покривеној савременим фрескама, слушамо монахињу са сузама у очима (говори о Косову). Ова рана се никад неће зацелити. У захвалност за гостољубивост појемо “Се Жених грјадет в полуношчи” (једино што смо усавршили у Србији), остављамо касету, опраштамо се.

Поново идемо страшним путем с којим је све као на длану и далека насеља и Вечност која стоји поред. Теши једно – док човек лети може стићи да се покаје. Корпе с цвећем још једном подсећају на промењивост земаљског живота. Ћутке се молимо. Непокон, стижемо на релативно безбедно место.

Неочекивани сусрет. Тројица руских искушеника, некад су били добровољци. Ратовали су, неки у Босни, неки на Косову. Кад су сазнали одакле смо и ко смо – одмах постају топлији. Седамо за цементни сточић испод липе с великом крошњом, започињемо разговор.

“Да ли сте нешто добили после рата?” с војничком отвореношћу пита отац Антоније.

“Ништа, иако су нам много тога обећали: стан, посао,” добродушно се осмехује бивши официр, “уосталом,” брзо додаје, “одакле им, сами су сиромашни.”

“Да ли сте и ви у официрском звању?” питам двојицу.

“Не, ми смо војници.”

“Да ли бисте могли да кажете нешто о рату у Босни, на Косову?”

“То је био прљав рат,” равномерним гласом одговара искушеник риђе косе и брадице, “почетак је био идејни, а онда – зарада. Погинули су најдостојнији људи! Најбољи синови Србије су ишли на смрт на Косову. Жртвујући се, из старих авиона су гађали непријатеља.”

“А у Босни? Свега је било, свега!” укључује се у разговор трећи искушеник снажне грађе.”

Сазнајемо како су свирепи били Хрвати и муслимани дерући кожу с живих, черечећи православне Србе – децу, жене, старце.

“Од муслимана су већа зверства чинили Хрвати (Срби-католици),” мирним гласом убацује риђокоси, “долази сељак с поља – а у пећи – печено дете. Као што су пекли прасад,” исто тако мирно додаје он.

Сећам се игуманије Симфоре из манастира Текергел (Румунија). У Швајцарској, на богословској конференцији где се она налазила, приказан је документарни филм о рату у Босни – чак су ископавали и темеље срушених Храмова. Али посебно су нас потресле кутије с очима српске деце, кутије с дечјим ушима, кутије с дечјим носевима.

Момци су видели много тога – крв, смрт. Они су већ прекорачили црту гнева, негодовања, чуђења. Ни ми се више ничему не чудимо. Али одмах сазнајемо гнусно наличје рата у Босни.

“Освајали су градове,” прича исти уједначени глас, “губили су много људи, али све узалуд: ускоро су добијали налог да напусте град.”

“Зашто?” наивно питам.

“Откупљивали су га,” добровољци ме гледају као малоумног, “плаћали су им и узимали град. Иста је ситуација и с Косовом. Оно је унапред продато.”

Разум одбија да верује у непојамну подмитљивост руководства. Међутим, озбиљна лица мојих сународника ме убеђују да је оно што сам чуо истина.

Сироти Срби! Куда да беже ако је тако? Иако, шта је ново на овој земљи? Зар није исто то било и у Чеченији?

Остављам им касете, потписујем књигу. Устајемо од стола.

“На вама је овде двострука одговорност, од вас се дупло више тражи. Оно што Србин може да уради, ви не смете – ви сте Руси. Предствљате Русију. Клањамо вам се у њено име зато што сте у српским рововима бранили и њену част.

Покушавајући да задржим сузе клањам се овим рођеним људима. Видим да се свима црвене очи и да им надиру сузе.

На опроштају помазујем Светим Уљем од Гроба Господњег, благосиљам их, братски се грлимо. Крећемо. Отац Антоније дуго свира момцима који су остали.

Не могу да дођем себи од ових страшних информација. Сећам се косовских избеглица. Коме су оне потребне? Чак их ни на митинг у Београд нису пустили. Војска је оставила монахе, мирно становништво. Тешког срца, али га је оставила. Ко је сад на Косову? Патријарх, епископи, монаси – Црква. Она је остала верна народу. И народ је то схватио: као у последње уточиште људи долазе у косовске обитељи, Храмове – куда још да иду? (Због нечега се сећам изможденог лица јеромонаха Мирона). Али, да ли ће дуго опстати ова уточишта ако се све паклене силе подигну у рат против Праовславља? На путу је Апокалипса!

Враћамо се из Црне Горе. Не би било лоше да се смањи брзина, али ћутим: у манастир Милешеву треба да стигнемо пре него што падне мрак. Слушамо касете са српским песмама. Све су оне патриотске, али души највише прија „Тамо далеко”, с њом се и возимо по Србији.

Хвала Богу, стигли смо пре мрака. Али зашто има толико народа – немамо где да се паркирамо.

Преко пута манастира за многобројним сточићима седе, достојанствено пушећи, мушкарци. За истим сточићима, такође с цигаретама, црне се расе протојереја. Ходочасници су заузели све клупице, у групама шетају око манастира по унутрашњој манастирској порти.

„Одакле толико људи?” у недоумици је отац Антоније.

Недоумица нестаје чим уђемо у Храм – Тројеручица! Атонска икона из Хиландарске српске обитељи. Носе је по целој Србији. Ето, и нас је посетила Милост Божија да целивамо Чудотворну икону. Поред иконе дежура свештеник у фелоњу. Иза наших леђа одмах се појављује млади ученик богословије, покушава да учини све да се осећамо као код куће. Објашњава да ће четворица српских архијереја и грчки митрополит сутра служити Литургију. Појављује се помало збуњени (због бујице гостију) игуман. Позива нас у митрополитове одаје. Тамо, за округлим сточићима седају за обед. Сви стојећи, весело благосиљају руске ходочаснике (Грк је пружио руку седећи). После благослова старешина градске Цркве води нас у трпезарију, где за постављеним столовима седе свештеници, попадије, деца. Ма колико да смо се опирали – стављају нас на почасна места. Распитују се ко смо, одакле. Говорити без преводиоца значи сводити разговор на примитивни ниво. Под хитно мењам тему:

“Протојереј Антоније, с 25 година је постао протојереј.”

Старији јереји се чуде, дискутују како је то могуће. Нуде оцу Антонију да то каже митрополиту. А ево и њега, ми о вуку, а вук на врата. Сед, висок, једноставан у опхођењу. Пришао је, нашалио се са свештеницима и тихо се повукао.

Размишљамо како и ми неприметно да одемо. Оваква поплава ходочасника – очигледно им није до нас. Захваљујемо се оцу игуману, молимо митрополита за благослов и тихо се крећемо према излазу. Искушенице Татјана и Надежда нас затичу код кола, гурају ам за пут воће, слаткише, гибаницу. Остављамо им светињу, помазујем их и опроштамо се. Пришао је грбави Миланко и замолио да се помолимо за њега.

Господе, спаси их за њихову доброту и отвореност. Тога имају у изобиљу!

Отац Антоније је нагазио гас, жели до мрака да обиђе мост који су срушили Американци. Дуго јуримо околним путевима, планинском стазом. Опасно место је иза нас, сад не морамо да журимо. Фарови осветљавају путоказ. До манастира има 2 км. Скрећемо према њему. Идемо шумом у брдо, обилазимо многе кривине – стижемо до капије свете обитељи.

Манастир Сретење. Тамно је и касно.

“Како смо започели путовање у Србију,” весело закључује отац Антоније спуштајући седиште, “тако га и завршавамо. Ноћ поред манастира замењује цело правило.”

Гледам плаве искре свитаца, удишем мирис покошеног сена – лепо је!

Заметки на полях

Витрина

Кни­ги иеро­мо­на­ха Ро­ма­на