col sm md lg xl (...)
Не любите мира, ни яже в мире...
(1 Ин. 2:15)
Ветрово

28. мај 1999. г.

Готово је! Служићу на Тројицу и почећу да вадим визу. О својим намерама говорим најтишем протојереју Антонију који живи у Кишињову. Следи бурна реакција:

“То није могуће! Искључено је! Само заједно!”

“Можемо и заједно, али Ви имате жену и дете, да се нешто деси…”

Ма, неће ни да чује. Предлаже да путујемо преко Молдавије и Румуније. У замену за свој пристанак тражим реч да ће седети код куће. Међутим, молдавски свештеници се не могу савладати голим речима:

“Дајем реч, али Ви можете и да је вратите!”

Тако смо се и договорили.

Мински режисер Јура, возач Алексеј и ја идемо у амбасаду Србије. На задњем седишту лежи мртвосан од врућине – да ли је пацов или је пас – бул-теријер. Паганин Алексеј прети да ће се помолити свом богу Јарилу да овај покаже Америци свог бога. Питам ко још путује с нама.

“Још двојица,” одговара Јура, “писац и оператер.”

“И он,” клима Алексеј према псу, “немам коме да га оставим.” Петерица људи, па још с милом куцом – почетак много обећава.

Ево и амбасаде. Пространи лифт нас односи на други спрат. Тамо у омањој соби брзо попуњавамо папире. Пружам пасош с доларима (новац за визу). Српски чиновник ћутке удара штамбиљ, такође ћутке враћа пасош. Новац, без обзира на моје бурне протесте, одбија. Очигледно је како му тешко пада то што су његову Домовину сви напустили.

Враћамо се добро расположени: крећемо за дан-два. Брзо пакујем иконице, крстиће, књиге и касете. Телефонирам блискима, познаницима у Кијев, Полоцк, Петербург, Москву: молим их да се помоле. Срећем се с верницима. Са сузама у очима кажу да су спремни да приме српску децу, моле да их одведем од бомбардовања.

Увече зове Јура:

“Оче, молимо за опроштај, путовање се одлаже: треба да добијемо нека документа, а писац још није извадио пасош.”

“И колико треба да се чека?”

“Чим све средимо крећемо. Мораћете да причекате.”

Чекање се отегло. А ови гадови бомбардују ли бомбардују. Спремају се за копнену операцију. Треба хитно да путујемо, иначе могу и да нас не пусте. Последњи пут зовем сапутнике, кажем да више не могу да чекам, резервисао сам карту за воз. Ако не могу да се спреме нека иду без мене.

Отегло се чекање! Бомбардовање је престало. Хвала Богу, наравно, али по коју цену! Косово је дато! Преостало је да тамо уђу Турци и свеопшта кланица ће испливати на светлост дана. Да идем или да не идем? Да се сад појавим тамо – као да сам иза жбуња изронио: задоцнела подршка није подршка. Ако не одем – зашто сам телефонирао и опраштао се? У таквом збуњеном и невеселом стању пењем се на воз Минск-Кишињов. Пратиоци су такође тужни, али због другог разлога: моле ме да се чувам. Јасна ствар, нико не зна шта тамо може да се очекује.

Ево и белоруских граничара, цариника. Затим ће бити украјински и молдавски. Намножили смо председнике и дебилне границе, а народ је све сиромашнији и сиромашнији што баш иде на руку болећивој Америци – може да избаци још једне “Бушове ногице” (тако је народ прозвао пилеће батаке) у замену за одређене политичке уступке: изаберите овога за председника, па ће бити и “ногице” и “зелениш”, изаберите кога хоћете – неће бити ни ногица, ни финансирања. Врло мучна дрскост! Ми не гурамо нос у њихове ствари, нека гласају за ког год хоће мајмуна.

“Куда идете?” надмено пита украјински граничар.

“У Србију.”

“У Србију?” враћа пасош и већ одлазећи љутито додаје “Само сте ви тамо фалили!”

Ћутке размишљам о мањкавости самоувереног момка у војничкој униформи. С таквим раменима копати по туђим торбама, па још осуђивати свештеника који покушава да бар некако подржи браћу Србе!

“Простак!” чује се с горње полице морски капетан у оставци. Он лежи само у доњем вешу, лењо маше новинама, “скроз неваспитан! Узгред речено, само они имају ове идиотске декларације, више нигде их нема. Џабе папир троше.”

Причљивог капетана подржава старија Молдаванка. Воз лагано креће.

Молдавија. Неколико дана јуримо по врелом Кишињову, тражимо канистере за бензин. Обишли смо све продавнице – неуспешно: у Молдавији се већ одавно ништа не производи. Напокон, на пијаци купујемо последњих пет канистера, убацујемо постељину, намирнице, књиге и личне ствари у пртљажник – сутра крећемо.

Календарь на 2024 год

«Стихотворения иеромонаха Романа»

Сретенские строки

Новый поэтический сборник иеромонаха Романа

Не сообразуйтеся веку сему

Книга прозы иеромонаха Романа

Где найти новые книги отца Романа

Список магазинов и церковных лавок