Од раног јутра пада досадна киша као из кабла. Чује се како добује на прозорима Храма. А у Храму, осим манастирске братије, нема никога. Где су твоји молитвеници, где је твој народ, Србијо?
После отпуста целивам Крст, узимам комадић Антидора, излазим за братијом. Док пијемо чај појављује се отац Петар. Изгледа бодро, одморно.
Пола сата пре одласка аутобуса главом без обзира јуримо у Нови Пазар. На оштрим окукама возач који вечито жури за длаку чудом успева да избегне кола из супротног смера.
Уске улице Новог Пазара. Муслиманке носе традиционалну одећу – мараме на главама, дугачке хаљине до земље. Врло пристојно изгледају. Православне Српкиње се такође виде из даљине – шортс или тесне панталоне, ошишане, с цигаретама. (Стижемо пред сам одлазак. Последњи пут грлим оца Петра, молим да јави у Београд кад стиже аутобус.)
Дуго путујемо. Многа места су ми већ позната. Срушени мостови, куће. И све време киша, киша, киша. Поред мене седи тамнопути момак. Студент. Будући лекар. Молим га да ми на карти покаже маршруту нашег аутобуса. Са задовољством показује оловком пут до Београда.
“Православац?”
“Муслиман,” одмахује главом.
“Србин?”
“Не Србин. Муслиман.”
У недоумици сам, али имајући у виду оскудна знања из српског, не покушавам да проникнем у локалне тананости.
Београд. Нико ме не чека. Идем на сквер код станице, дуго чекам, безупешно покушавајући да видим оца Антонија. То ми је ускоро досадило. Гледам какве адресе имам, излазим на такси станицу.
“Куда?” притрчава тамнопут човек.
Дајем адресу професора.
“Сто двадесет (120) динара!”
“Имам деведесет пет (95).”
Брзо и лако пристаје. Какав је то ипак народ!
“Ко сте ви по националности?”
“Ром,” гледа у ретровизор, “Циганин”.
Климам главом. Можда сам пожурио да уђем у кола. Питам који је курс долара. Ром је живнуо:
“Можда да ти разменим?”
Имам довољно памети да одбијем. Пролази неколико квартала, скретање – код Недељковићеве куће смо. Отвара озарена Владанка.
“Како сте допутовали?”
“Просто, таксијем.”
Распитује се колико сам платио.
“Деведесет пет.”
Владанка се ужаснула:
“Од станице то кошта 20-25 динара! Госта да превари!” хоће негде да телефонира, да казни ниткова.
Умирујем је:
“Циганин је и у Африци Циганин.”
