Служи се Света Литургија. У Храму нема никога осим неколико појаца. У Олтару, поред Престола, у грчком одејанију стоји молдавски протојереј. Његов продорни глас под високим сводовима није тако заглушујући као у домаћој Цркви у Кишињову. После Службе нам отварају Храм у част Јоакима и Ане. Почетак 14. века. Целивамо свете мошти (осећам танани мирис кипариса).
Обедујемо. Остављам своју књигу и касете оцу Намеснику, молим ако се нађе, за касету са српским народним песмама. Он нестаје и одмах доноси књигу с описом манастира, фотографије и касету.
“Оче, немојте ићи на Косово: јако је опасно,” тихо ми шапуће на опроштају.
Дугачка колона трактора – избеглице. Њихова бујица је непрестана. Мокри коњи вуку преоптерећена сеоска кола Цигана. И они напуштају Косово. Често се појављују порушени мостови. И поново принудно стајање: пут је препун кола. Скрећемо на сеоски пут – избеглице. Идемо даље – гужва – избеглице. А до Косова има 200 километара. Како ли је тек тамо?
До манастира Градац (крај XIII – почетак XIV века) има 12 и по километара. На путу је бомбардован мост, јаме. Професор нас штедро обасипа историјским чињеницама, именима – прича нам о овом манастиру.
„Краљица је остала верна католичкој Цркви, али је ипак примила Православље. Опет, била је ктитор многих католичких цркава. Одржавала је равнотежу између Православља и католизцима. Њен син је у Студеници подигао Храм Јоакима и Ане.
Не одушевљавајући се равнотежом краљице гледам кроз прозор: кишни облаци се диме на врховима планина.
Манастир Градац. Улазимо у огроман Храм. Тамна кружна линија на зидовима (половина висине) означава границу између рушевина и нове градње. Зидови су голи. Фреске су се сачувале само тамо где није могла да пада киша. Вековима је продирала свуда. За трезом с оцем Јулијаном на челу (он је већ овде) алудирам оцу Антонију да опрезно вози нашег професора. Он ме гледа у недоумици. Објашњавам да с њима идем само до главног пута, а затим на Косово. Бурно негодовање.
“Искључено! То није могуће!”
Неочекивано, с уобичајеном мирољубивошћу у разговор ступа професор:
“Нас двојица идемо у Београд, а отац Роман – на Косово.”
И (уопште нисам очекивао!) нешто живо говори седокоси Старац.
“Он хоће,” уједначеним гласом преводи професор, “да организује путовање до манастира Сопоћани. А тамо ће вас људи који возе епископа Артемија довести до Приштине. Тамо су руски православни добровољци, имају и свештеника, треба им пружити подршку.“
Отац Антоније смирено пристаје. Јасно ми је колико му је то тешко.
Прилазимо Храму, правимо групни снимак. Идемо према колима да пребацимо ствари. Узимам најнужније. У колима остављам фотоапарат, новац (за случај да ме заробе, да не обрадујем албанске бандите). Грлим се с професором, са својим молдавским братом. Отац Антоније је лак на сузу. Ни ја нисам од камена. Сад ми је он најближи човек. И да не мора да вози професора (на то сам и рачунао) никуда без мене не би кренуо; узалудна би била моја наговарања и подсећања на жену и дете. Знам како ће се осећати док ме не буде било и молим Бога само да не јурне на Косово да ме тражи. У манастир се враћам као са сахране.
Вечерња. Отац Јулијан лагано, тихим, осећајним гласом полуговори, полупоје јектеније. За певницом су две монахиње и искушеница. У храму има још мање људи – само псковски јеромонах. После Вечерње улазим у Олтар. Отац Јулијан моли да служим Акатист. Стављам епитрахиљ, излазим до налоња испред Царских Двери. Старац стаје за певницу, подржава мало стадо. Нико никуда не жури. Овде се човек тако лако моли.
Напољу је уместо пљуска – заслепљујуће сунце (први пут!). Даће Бог, време ће се смирити. Иначе ће пшеница иструлити у корену. Преко ограде су прескочиле беле козе, јуре по зеленим падинама. Помажем монахињама да их утерају назад. Затим се пењем у своју малу келију на другом спрату, излазим на балкон. Доле, испод старог, али још увек моћног дрвета, седећи за сточићем, Старац Јулијан живо беседи с ходочасницама. Искушеница пред њих износи воду и слаткише.
“А мени?” оглашавам се с балкона, “на мене сте заборавили?”
Разумеју, смеју се, зову ме доле. Не, треба да се спремам за Службу и бар данас да легнем раније. (Птицама је овде као у Едему. Чини се да ни планинска река ни оне никад не утихну.)
