col sm md lg xl (...)
Не любите мира, ни яже в мире...
(1 Ин. 2:15)
Ветрово

16. јун. Среда.

Од раног јутра смо у Храму. Стојимо код стасидија, слушамо јутарње молитве, полуноћницу, часове, обедницу. Литургија се служи само недељом.

После доручка разговарамо с игуманијом Агнијом, захваљујемо се за пријем и поздрављамо.

Искушеница жели да нам покаже примаћу собу Патријарха. Показујем на оца Антонија:

“Нека он иде. После ће ми испричати.”

Отац Антоније маше руком у знак протеста – улазимо у примаћу собу. Искушеница нам показује иконе, радове везиља – огромну дебелу књигу за аутографе. На последњој страници су топле жеље руског свештеника с ушћа Волге и тројице братије из Тројице-Сергијеве Лавре. Гледам датум – 30.3.1999.г. Време бомбардовања. Читам с осећањем захвалности и жаљења: ја сам закаснио.

Зове наш професор, чека нас код куће. Свраћамо по њега и идемо у Удружење књижевника (Савез писаца). Овде је као увек, задимљено од дувана. Свечана сала је пуна света. Професор Недељковић добро познатом стазом иде у президијум, покушавам да седнем у последњи ред. Заповеднички гест професора (зове нас да дођемо). Седам поред њега, вадим хемијску, нотес и с пажњом првака записујем јучерашње догађаје. Говорници се мењају. Причају о НАТО, Макијавалију, о агресији. Загледам се у публику. Има добрих лица, али не може бити речи о уцрквљености. Трулежни дах Запада је учинио своје пре НАТО. Мршаве новинарке у тесним хеланкама подмећу говорницима своје диктафоне. Једни жваћу жваке, други пуше. Сат времена касније напуштамо свечану салу, идемо горе у свет кафе и шљивовице. Отварам карту Србије и питам брата по перу који је сео поред мене:

“Где су манастири?”

Он пада у тешку недоумицу. Јасна ствар. Затварам карту. Прилази радио новинарка Јелица (родом с Косова), прича о страшним догађајима. На Косову је ухапшен архијереј, спаљен је манастир, Албанци су силовали монахиње. Не зна се колико има убијених. Почело је! Ова одвратна Америка се латила спровођења сатанистичких планова.

“Где су Руси?” са сузама пита Јелица.

“Шта Руси?” не могу да издржим. “Срамота ме је да гледам Србе у очи због јуда-владара!”

Први пут схватам да и немоћ рађа сузе. Отац Антоније се потресао од онога што је чуо – лак је на сузе, излази у другу собу да се смири. Љубица Милетић потписује књигу својих песама – “Оцу Роману – у часу ужаса!” Не може без суза да говори о ономе што се десило. Питам како да стигнем до Косова.

“Шта вам је! Убиће вас тамо!”

Појављује се наш старатељ Драган Растков:

“Могу да кренем у обилазак манастира с вама. На три дана. Али у понедељак морам да се вратим у Београд.

У себи кујем планове: да путујемо три дана с професором, да фотографишем дела руку натовских бандита, да пошаљем професора и оца Антонија у Београд, а сам, само са торбом да кренем према Косову.

Довозимо професора до куће. Позива нас да ручамо заједно у ресторану. Категорички одбијамо: нисмо због тога дошли.

“Онда код мене.”

Захваљујемо се и поново одбијамо. Ипак инсистира на томе да нам покаже ресторан. Кажемо да су нам сви ресторани у Београду на располагању. Идемо у Панчево. То није далеко од Београда. Приближавамо се нафтном комбинату. У његовом дворишту се сместио манастир. На згради нема стакала: овде су бомбардовали. Притискам звоно – безуспешно. Питамо пролазника – он са задовољством ступа у разговор. Неочекивано стиже опрезни наоружани чувар с токи-вокијем. Кад је сазнао да смо из Русије постаје блажи. Покушава токи-вокијем да се повеже с неким из манастира. Безуспешно.

“Нема.”

“Хвала,” као рођени Србин захваљује се отац Антоније.

Идемо у град. Свраћамо у Храм који се рестаурира и који наизглед личи на католички. Улазимо у Саборну цркву. (Иконе су лоше насликане. На свећњацима су огромне дебеле свеће с именима и презименима покојника.) Црквењак-искушеник у годинама нас позива да дођемо код локалних свештеника. Прилазимо парохијском дому. За округлим столом у хладовини, лепо су се сметили оци – протојереј и јереј. Јереј је млађи, настојатељ је у годинама за поштовање, има седу поткресану брадицу и бркове жуте од дуванског дима. Поздрављамо се.

“Хоћете ли да једете?” дочекују нас првим питањем.

“Хвала, хвала,” са захвалношћу одбијамо.

“Кафа?”

Кафу не можемо да избегнемо. Седамо за сточић. Парохијанин износи флашу шљивовице (ракије од шљива) с дрвеним Крстом унутра. То је нешто ново. Испоставља се, лековити извор може бити и овакав. Јереј извежбаним покретом извади цигарету, кресну упаљач (чини се да се овде то не сматра грехом), увлачи дим, зове на Службу.

„Хвала, али треба да се вратимо.”

Топло се опраштамо, идемо у Београд. Аутомобил заустављају војници – млади момци. Кад су сазнали да смо из Русији траже иконице, целивају руку. Најстарији, показујући прстом у небо моли да се молимо за њих. Да, помоћ се ниоткуда више не може очекивати.

„Овде руку свештенику целивају само монаси и војници,” – примећује пажљиви посматрач отац Антоније.

Стижемо у манастир. Искушеница у келију доноси посуду с трешњама.

“Овако крупних у Молдавији нема,” редује се отац Антоније.

“Да ли намеравате да телефонирате у Кишињов?” одвлачим га од пријатног занимања.

“Данас обавезно, сутра крећемо, успут нећемо моћи да телефонирамо.”

И ја треба да телефонирам у Минск. Али, то могу да урадим увече. У манастиру се капија затвара рано. Да не бисмо узнемиравали монахиње (ко зна кад ћемо успети да телефонирамо) кажемо да се нећемо вратити на конак. Искушеница се брине за нас:

“Изволите овамо.”

“Хвала, хвала,” захваљујемо се својој доброчинитељки (само смо реч “хвала” добро савладали).

Центар града. За путовање ауто-стопом на Косову треба да заменим доларе. Идемо по многољудном београдском Арбату. Први мушкарац на којег наилазимо се враћа и доводи нас до поште. У Кишињову је заузето, Минск не одговара. Телефонирам у Петербург, молим да пренесу у Кишињов, Минск и Полоцк да смо већ два дана у Београду, да је све у реду.

И поново идемо дуж фонтана, продавница и киоска. Београђани никуда не журе. Седе поред фонтана, за сточићима, шетају испод неба које поцрни у трен ока. Види се како муња сече небо. Кад је тако спарно олуја је неизбежна. И заиста, почео је да дува ветар, загрмело је, затресло се, калдрмом се пролио пљусак. Али, ми смо већ ушли у кола. Данас (а можда и не само данас) она су наш хотел.

Календарь на 2022 год

«Иеромонах Роман. Месяцеслов»

Не сообразуйтеся веку сему

Новая книга иеромонаха Романа

Где найти новые книги отца Романа

Список магазинов и церковных лавок