col sm md lg xl (...)
Не любите мира, ни яже в мире...
(1 Ин. 2:15)
Ветрово

6. јул. Уторак.

Буди ме ударање у било. Одмах затим, у јутарњи дремеж се улива благовест звона. Време је за устајање. Идемо да се умијемо на манастирском извору. Монахиње истерују овце. Чуде се кад нас виде. Кад су сазнале одакле смо, позивају нас да једемо пред пут. Као увек, прво идемо у Храм, целивамо иконе, затим – у трпезарију.

“Колико година сте у манастиру?” пита отац Антоније монахињу Нину, која нас храни с осмехом.

“19. У манастиру сам од 15 година.”

Да, овде не шкртаре с цифрама. У Србији има мало монаха, али су то монаси. Бог зна њихово скривено, али оно што се нама открива је на висини. И овде остављам своју (већ претпоследњу) касету, иконе. Топло се опраштамо, илазимо.

Две врсте касније је мушки манастир Свете Тројице. На малој ливади седобради игуман у белој кошуљи мокрој од зноја коси траву. И овде имамо шта да научимо.

“Јединствен народ!” одлучно каже отац Антоније. “Јединствен!”

Возимо се према граници. У врелом граду на раскршћу свих путева тражимо пошту. Зовемо преводиоца, молимо да се захвали игуманији, сестрама, професору Недељковићу, писцима, свима онима које смо срели у нашем ходочашћу у овој многострадалној земљи.

Српска граница је иза нас. Јуримо по бугарским пространствима. Молим оца да пусти нашу песму. Звучи попут валцера. Леп мушки глас дубоким гласом пева:

Тамо далеко, далеко од мора,

Тамо је село моје, тамо је Србија.

Мој неуморни возач је утихнуо, а ја осврћући се назад, скоро плачем у свом маниру:

“Тамо је моја Србија!”

6. јул 1999.г. Пут Ниш – Софија

О Србијо! Душа је моја спремна
У дружини братској за слободу да се бори:
Ко ће нас раздвојити од Љубави Христове,
Кад нас убијају за Христа?

Календарь на 2022 год

«Иеромонах Роман. Месяцеслов»

Не сообразуйтеся веку сему

Новая книга иеромонаха Романа

Где найти новые книги отца Романа

Список магазинов и церковных лавок