col sm md lg xl (...)
Не любите мира, ни яже в мире...
(1 Ин. 2:15)
Ветрово

15. јун.

Рано ујутру сам кренуо у најближе село по лопату. Запањује ме то што је земља негована – кукуруз, пшеница, цвеће. Заустављам кола у пролазу. Нас тројица извлачимо кола. Захваљујем се Србину спремном да притекне у помоћ (флаша молдавског вина), идемо за Београд.

Пролазимо поред празних бензинских пумпи – нема дизела. На траси има мало кола. Често нам у сусрет долазе омањи трактори. Техника је стара – види се утицај рата. Места су изузетно лепа, солидне куће и ниједног Храма. Заморна загушљивост и магла која пада на све и сва. Стајемо да се умијемо поред бензинске пумпе. Прилази младић. На конопцу око ручног зглоба је намотан Крстић (на грудима га нема). Заподели смо разговор о ситуацији у Србији. Питам:

“Зашто има тако мало Цркава?”

“Ево моје цркве!” показује на своја кола.

На брзину се опраштам с болесним аутопарохијанином.

Идемо даље. У складним грађевинама у околини покушавамо да распознамо куполицу или Крст. Узалуд. Зар није у томе главна трагедија Србије?

Улазимо у узаврели, спарни Београд. Тражимо Удружење књижевника. Чистимо се, доводимо у ред – улазимо колима у двориште.

Љубазно нас дочекују, прате нас до горе. Предајем писмо из Савеза писаца Русије. Пуначак тумач у годинама (професор Драган Растка Недељковић) преводи на српски. Ћутке слушају, климају главом, позивају на кафу. А дима има толико да се прст пред оком не види. Али, у туђи манастир се не иде са својим уставом. Мало смо попричали. Песници и писци нам поклањају своје књиге, визит-карте. Танкоћутни професор ме води у другу собу – овде се не пуши, домаћински ми нуди фотељу:

“Изволите.”

“Спаси, Господе.”

Отац Антоније доноси домаће вино, с молдавском љубазношћу налива у чаше.

“Шта конкретно планирате?” пијуцкајући вино занима се наш неочекивани покровитељ.

“Хтели бисмо да обиђемо манастире, места која су била бомбардована, можда и Косово.”

Професор замишљено клима главом:

“Ствари треба добро организовати. Можда ћу и ја моћи да кренем с вама. Где сте се сместили?”

“Тек смо стигли,” убацује се отац Антоније.

И ја га молим да се не брине рекавши да смо у принципу овамо кренули као у рат и да никоме не желимо да будемо на терету. Професор се добродушно осмехује:

“Могли бисте да се сместите код мене, али ће вам као свештеницима бити згодније у манастиру: и молитва, и служба су надомак руке.”

“Хвала, хвала,” захваљујемо се на српском.

Успут нас наш нови познаник позива да посетимо руски Храм Свете Тројице. Приближавамо се огромној Цркви у част Светог Марка. Њен нижи део је потпуно покривен графитима (и антинатовским и секс-паролама). Иза њега је омањи руски Храм. Господин професор као захтевни домаћин куца на решетке капије. Две старије Српкиње се радосно одазивају на руско – Мир вам! Улазимо у порту.

“На Руској земљи смо!” радосно кличе отац Антоније.

Појављује се настојатељ Руског Храма. У подраснику, с болним квргама испод обрва, опрезно се загледа:

“Да ли имате писмо митрополита Кирила? С каквом мисијом сте стигли? Као званично или приватно лице?”

Почиње! Рус у иностранству не може да не обрадује човека. Али зашто не затражи документа која потврђују да је тај и тај јеромонах, а не цигански барон из републике Конго? Да сам знао за такве прописе и да није било журбе – донео бих писмо Патријарха или митрополита Кирила. Али као да Патријарх или митрополит немају друга посла.

“Као приватно лице.”

“Онда се обратите руској амбасади.”

Врло глупа ситуација.

“Опростите, желим да нас исправно схватите. Ништа нам не треба и не молимо вас ни за конак, ни за храну, ни за новац. Желимо да посетимо Руски Храм који ми је драг исто колико и вама: и ја сам Рус.”

На српском се заступа професор Недељковић. После кратких преговора дозвољено нам је да уђемо у Храм. Спаси, Господе, и за то. Улазимо у Храм. Иконостас зјапи у празним рупама: нема икона – извађене су за време бомбардовања. Прилазимо гробници барона Врангела, појемо кондак “Со свјатими упокој”. Разгледамо празне зидове, целивамо икону на налоњу (Света Тројица) и излазимо. Захваљујемо се женама – излазимо кроз гвоздену решетку. Настојатељ није изашао чак ни да се опрости. Сећам се професора логике. Кад је сазнао да желим да се упишем на богословију са жаљењем ме је погледао:

“Бирократија је страшна, али нема ничег горег од црквене бирократије.”

Заиста је тако. Папир је изнад човека. Ни бомбардовање не опамећује! Сачувај ме, Боже, од државне братије! Ваша Високопреосвештенства, немојте то да заборавите”

Професор клима главом:

“Бирократија. Такво је наше Хришћанство. Јевреји се увек помажу, зато и живе.”

Стижемо у најзеленији део Београда. Негде у близини је Милошевићева резиденција.

Улазимо у кућу господина Недељковића, упознајемо се са седокосом Владанком – његовом љубазном супругом. Мали одмор од врлине. Обедујемо, разговарамо. Домаћин телефонира у манастир, договара се о нашем конаку. Молимо га да се не брине, али је он неумољив:

“Ако вас тамо не приме, мој дом је ваш дом.”

Прати нас у Ваведењски женски манастир. И овде га знају.

“Он је као намесник,” смеје се отац Антоније.

Дају нам собу. Појављује се парохијанка Марина – висока девојка у хаљини, стидљиво пита да ли сам ја онај јеромонах. Професору је драго што ме неко препознаје, осмехује се, додаје кафу. Слушам приче о рату. Како је једном свештенику у Литији гелер откинуо главу. Како су једне ноћи били и бомбардовање, и олуја и земљотрес.

“Рат је био некако труо,” каже Марина, “ма колико да су нас бомбардовали ми смо трпели. А чим смо мало били у мраку, без топле воде – одмах смо се побунили, почели смо да причамо о томе шта ће нам Косово.”

У разговор ступа послушница (на српском искушеница) Јелена, води нас на вечеру. После вечере нам заједно с преводиоцем Марином показује манастир. Дивим се великом плавкастом цвећу које као брдашце расте у жбуновима. Такво је било и на Косову пољу.

Календарь на 2022 год

«Иеромонах Роман. Месяцеслов»

Не сообразуйтеся веку сему

Новая книга иеромонаха Романа

Где найти новые книги отца Романа

Список магазинов и церковных лавок