col sm md lg xl (...)
Не любите мира, ни яже в мире...
(1 Ин. 2:15)
Ветрово

27. јун. Недеља.

Недељна Литургија је почела у 9 сати ујутру. Празан Храм. Само једна представница света – жена средњих година у панталонама – као сироче се сместила поред стуба. На заједничкој трпези кажем то игуману.

“Нема горива,” уздише отац Доситеј.

“А да ли је раније неко долазио недељом?”

“Јесте, јесте, сто људи.”

И овде се осећају последице рата.

Отац Антоније ме је после Службе натерао да узмем парче папира и да препишем песму:

“Треба, треба, овде смо живели.”

На опроштају вади папир, моли ме да прочитам. Читам.

“Хвала, хвала, много хвала!” оцу Доситеју навиру сузе на очи, са захвалношћу ме целива у раме.

Тешко да је потпуно схватио оно што сам прочитао. Али реч Косово не треба преводити. За сваког Србина то су бол и сузе.

Раваница. Женски манастир. Свештеника има више него парохијана. И у Олтару, и за певницама, црне се расе и подрасници. Епископ Василије весело пита како нам се свидело у гостима у Гргетегу.

“Хвала, хвала.”

Отац Антоније се дуже и слободније захваљује на румунском.

Почиње Свеноћно бденије. Сутра је за Србију Велики дан – Видовдан. Спомен на цара Лазара, дан косовске битке.”

После Богослужења и вечерње трпезе излазимо из конака. Манастирска порта је обасјана светлошћу. Епископ у малом омофору иде у Храм да мироше парохијане. Народ седи, стоји, шета. Дим је свуда унаоколо. Светле се црвенкасте тачке цигарета у рукама протојереја, јереја и ђакона. Ево, с упаљеном цигаретом у рукама у сусрет иде снажни бас – настојатељ Храма. Нимало се не збуњујући, повлачи дим, зове попадију, упознаје нас с децом, зове у госте. Срдачно се опраштамо.

“Они имају врло нејасну представу о фарисејству,” кажем оцу Антонију, “живе изнад греха.” Он прасне у смех.

Календарь на 2022 год

«Иеромонах Роман. Месяцеслов»

Не сообразуйтеся веку сему

Новая книга иеромонаха Романа

Где найти новые книги отца Романа

Список магазинов и церковных лавок