col sm md lg xl (...)
Не любите мира, ни яже в мире...
(1 Ин. 2:15)
Ветрово

1. јул. Четвртак.

Манастир Ваведење. Пре далеког пута служимо Литургију. За трпезом разговарамо с монахињама, с парохијанима. На манастирској капији последњи пут благосиљам оне који нас испраћају. Ко зна кад ћу их опет видети? А и хоћу ли имати прилике? Отац Антоније се такође снуждио:

“Да смо остали овде још недељу дана плакали бисмо на растанку и одлазили бисмо као из рођене куће.”

Манастир Ћелије. XIV век. Место подвига Јустина Поповића. Уредно покошени обронци не дозвољавају планинском зеленом масиву да прогута древну Црквицу, складно подигнуте конаке.

У Храму разгледамо тамни иконостас у дуборезу, једноставан и лепо осликан. На зиду поред певнице су фотографије и иконе Јустина иако га Српска Црква још није канонизовала. Монахиња нас позива на кафу. Захваљујемо се, али одбијамо: не бисмо да губимо време – пут је далек.

Манастир Лелић. Како смо га посетили, тако га и описујем. Један јеромонах и два монаха. Заједничка невоља мушких манастира у Србији.

Манастир Милешева. XIII век. Ликови на преосталим фрескама се скоро нису сачували. Међутим, Бели Анђео, који је чудом опстао кроз мноштво векова гледа мали остатак верних.

Старији јеромонах и сувоњави искушеник с величанственом риђом брадом воде нас у одаје на домаћу шљивовицу и кафу. Манастирске ходочаснице (у панталонама, кратко ошишане) под руководством искушенице Татјане средњих година стављају традиционална пића на сто. Чуде се што Руси одбијају шљивовицу. Жао им је што журимо, дају нам топао хлеб и крушке. У знак захвалности им остављам своје касете.

Планински пут се спушта. Стене, кланци, многобројни тунели. Гомиле гранита се мрачно надвијају над нас. И у долини, изнад бурне бујице, и међу врховима лебди поцепана завеса беличастих облака. С леве стране, на окомитим стенама оскудно зелено растиње се чудом држи у кланцима. Срмкава се.

Манастир Морача. XII век. Фреске су из каснијег времена, из XVI века. Кроз прозоре манастирског конака извирују и нестају мушке и женске задимљене фигуре. У дворишту и ван ограде трче деца. Није ми јасно шта се дешава. Прилазе насмејани игуман и искушеник – то је сва братија. Из разговора сазнајемо да су примили 30 избеглица из Хрватске и Босне. С људске тачке гледишта то је и јасно, и похвално, али како се спасавати у вреви? Рат се дотакао и манастира.

Брзо пада мрак. Треба размишљати о конаку. На око сто врста, у месташцету Црнојевићи налази се манастир у којем се подвизава наш познаник јеромонах. У том правцу и јуримо.

Проблем с колима – не ради нам леви фар. Код првог стуба нас зауставља полиција. Ширим карту, с невиним изразом лица питам да ли идемо у добром правцу. Руски језик ради свој посао – пуштају нас.

„Већ су зажалили због тога,” весели се отац Антоније, „ни позади нам не гори светло.”

Стигли смо прилично касно. Наговарам оца Антонија да никога не узнемиравамо, али је он одлучно расположен:

„Нека се смиравају, колики пут смо превалили.”

Отвара улазна врата с решетком и нестаје. У кући се пали светлост. Кроз дремеж чујем гласове. Враћају се двојица. Искушеник изгледа снуждено: настојатељ је вечерас одлетео у Београд, келија је затворена.

“Нема везе, нема везе,” умирујем га, “предајте му касету, реците ко је долазио. Журимо, чекају нас на другом месту.”

Друго место је мало проширење на путу које је активни отац Антоније тешко нашао на планинској траси. Гаси мотор, смеје се:

“Ово није манастир Ваведење (спушта седиште), лагодан живот је завршен. Почиње свакодневица.”

Календарь на 2022 год

«Иеромонах Роман. Месяцеслов»

Не сообразуйтеся веку сему

Новая книга иеромонаха Романа

Где найти новые книги отца Романа

Список магазинов и церковных лавок