col sm md lg xl (...)
Не любите мира, ни яже в мире...
(1 Ин. 2:15)
Ветрово

2. јул. Петак.

Будимо се обрадовани заслепљујућим јутарњим сунцем. Расањујемо се. Излазим из аутомобила — окружен сам стенама обраслим ретким грмљем. Отресамо се, доводимо у ред, и котрљамо Бог зна куда.

Град Цетиње. Прилазимо мушком манастиру Рођења Пресвете Богородице при митрополији. Јеромонах Лука нас води у примаћу собу, радо одговара на питања.

“Да ли се овде налази десница Јована Крститеља?”

“Да. Раније је била у Русији. Из Русије су је бели емигранти донели у Београд. Кад су комунисти дошли на власт однели су је у државну установу. После неког времена један комуниста је хтео да прода ову Светињу. Три пута се спремао и три пута је сањао – светли човек с брадом и дугом косом му је забранио да прода његову руку. Комуниста је дошао код митрополита на Цетиње, испричао му је свој сан и дао Светињу.”

Сећам се да сам на Атону, у једном од манастира, већ целивао десницу светог Јована Претече. Кажем то јеромонаху – он се широко осмехује:

“Да, тамо је део десне руке од надланице до лакта, а овде је надланица.”

Напокон се разрешила моја дугогодишња недоумица.

У Храму целивамо ову велику Светињу, свете мошти Петра Цетињског, кој је био и светитељ, и владар Црне Горе. Пењемо се у његову келију – мајушна соба с дебелим каменим зидовима и јединим малим прозорчетом. Ето, то је сва Царева палата. У овој келији се налази део моштију светог великомученика Теодора Стратилата. Овде се целе године чува Благодатни Огањ из Јерусалима.

Наш нови познаник – јерођакон Петар нас уводи у манастирску ризницу.

Разгледамо ретко и древно благо непроцењиве вредности – одејанија Патријараха, црквене предмете, ордење. Крстови, иконе, кичица, којом је Цар Николај Други помазан на царство. С великом љубављу јерођакон нам говори о делима светог Петра – владара-митрополита.

“1806. године он пише писмо Александру Првом. “Царе, Црна Гора је мала, тешко јој је да се брани од непријатеља. Прими нас у Руско Православно царство. Ја ћу бити трећи човек у својој земљи – после Тебе и Твог Представника у Црној Гори.” — Очи јерођакона се сумњиво црвене. – “Много је волео Русију. Тежио је ка њој. Оставио је завештање – “Ко одступи од покровитељства истоверне мајчице Русије, нека му Свемогући Бог врати: нека његово живо месо отпада од костију за време живота.” И тако је било док је он био жив. Тако је и сад,” радосно додаје отац Петар присећајући се многобројних случајева из савременог живота.

Преглед је завршен. Позива нас да посетимо православну радио станицу где се често пуштају песме руског јеромонаха. Млади људи који се тамо налазе одагнавају наше полууспавано стање чашама хладног сока. Отац Петар хоће да ме интервјуише. Записује на папиру питања и унапред преводи покушавајући да ми објасни смисао написаног. Идемо у другу собицу. Све замире. Јерођакон навикнуто и сигурно почиње с питањима. Пола сата касније напуштамо овај пријатни гласноговорник Православља. Неколико пута се окрећемо – видимо руке подигнуте у опроштај сарадника који стоје на балкону.

„Раније је,” каже отац Петар, „град Цетиње био бедем Православља. Сад је то антихришћанско гнездо. Нецрквени Црногорци теже за проамеричким начином живота, Свето Православље сматрају окупацијом Црне Горе. Пре неколико година гомила од двеста или више демонстраната је гађала манастир камењем.

У мирном гласу нашег водича нема ни трага негодовања – запањени смо и негодујемо ми. Тако, у беседи, долазимо до својих „кола” – аутомобила. Тамо већ стоје – тужни јеромонах, монах Павле (кратко ошишан, с поткресаном брадицом). Треба да стигну до манастира који смо намеравали да посетимо. Добродушни отац Лука даје благослов јерођакону да нам покаже локалне светиње.

Планински пут. Страшна висина. Излазимо из кола. Види се све до хоризонта. Поред мора се црвеним крововима дичи летовалиште Будва. Лепота – да ти памет стане, ни хлеба ти не треба! Рајски предели. Само једно наводи на тугу – мало места је дато Богу у овом рају. Све је за тело. Ретки Храмови као да се крију у зеленилу од таштине која се у све увукла.

Манастир Светог Архангела Михаила. У Цркви се налазе часне мошти светих мученика, које су отровали католици 1451. године. 1996. године је земља у којој су почивале почела да миомирише.

“Кад су вадили кости из гроба,” објашњава отац Петар, “текло је миро.”

Митрополит и сабор свештеника пренели су свете остатке у манастирски Храм. Целивамо миомирисне свете мошти, појемо величање разобличитељима екуменизма.

Граница с Хрватском. У близини је градић Тиват.

Треба препловити залив. Убацујемо кола на трајект, излазимо на палубу на којој дува ветар (врео на сунцу, помало освежава у хладовини). Дивимо се спокојној моћи гора, изузетно чистој тиркизној води. Вруће је. Много је вруће. Брзо пристајемо. Урањамо у загушљива кола и поново “на пут”.

Манастир Савина. Огромни вековни кипариси, палме. Журимо у жељену хладовину Храма, целивамо чудотворну икону Мајке Божије. Болешљив, али пун животне радости архимандрит Јустин (64 године) стоји на балкону, љубазно, позивајући нас маше руком. За чашицом шљивовице разматрамо црквену ситуацију у Србији.

“Зашто служе на српском,” у недоумици је отац Јустин, “привлаче народ?”

Упркос руским обновљенцима приметићу да је Српска Црква остварила њихове жеље, али служба на савременом језику није напунила Храмове и манастире.

Лепо нам је овде, али треба да журимо. Наш тужни сапутник – јеромонах Мирон (друг убијеног јеромонаха Харитона), тихим гласом прича како су Шиптари срушили и спалили манастир из 12. века у част Свете Тројице. И он је имао посла с њима. Треба да се прибере. Четири дана ће остати овде, а затим ће се повиновати вољи епископа и вратити на Косово. Можда у смрт. Грлимо се на растанку. Очи су му уплакане.

“Помолите се за убијеног јеромонаха Харитона.”

“Зар ми за њега да се молимо! Он је исповедник, пострадао је за Христа,” покушавам да га охрабрим, “пићемо чашу до дна.”

Још једном се чврсто грлимо. Отац Јустин пун љубави објашњава како из Москве да стигнемо до Београда, а од Београда до њега.

Манастир Подмајине. Црква Светог Успења. Настојатељ је млад, љубазан (немам више позитивних синонима: ко овде није љубазан?) у радном подраснику, уводи нас под сводове цркве. Нове фреске. Иконописац средњих година у независној пози стоји позади, чека оцену. Па и добио је од мене! Фреске су слабе, види се да их није сликала монашка десница. Али, зашто говорити о томе кад је пола Храма већ осликано?

Пењемо се на раван кров, пијемо хладну воду с лимуном – опраштамо се.

Отац Бенедикт нас прати до Храма, дуго стоји док бујно растиње поред пута не сакрије монашку фигуру с високо подигнутом руком.

„Овде има највише љубави међу браћом,“ констатује отац Петар.

Манастир Дуљево. Црква у част првомученика архиђакона Стефана. Поред тече извор светог Саве. Настојатељ је кротки јеросхимонах Сава (58 година). Четрдесет година је у монаштву. Седу главу покрива стара грчка скуфија. Помало се прави јуродив. Поглед му је радостан. Очи – тужно-веселе. Показујем му псковске пределе, скит, Старца оца Николаја. Отац Сава вади наочари, с љубављу гледа мог духовника.

“Света људина,” кажем, чини ми се, на српском.

“Вјем, вјем,” блиста јеросхимонах.

Записује моју адресу, хоће да дође, да посети Старца.

“Дођите с преводиоцем.”

“Зашто?” смеје се. “Не треба.”

И заиста, да ли је преводилац потребан ономе ко говори језик светости?

Манастир Режевићи. Архимандрит у годинама Макарије обрадовао се нашем доласку.

“Велики русофил!” описује га јерођакон.

Старац има 80 година. Од тога је 60 провео у манастиру. Живи сам, без искушеника, али Хвала Богу, помоћници га не напуштају. Веома топло нас прима, са сузама се сећа како га је светилник Србије, митрополит Николај благословио да прими монаштво. Недалеко од куће, на травици, деца помажу жени да чисти огромне шаране: удовица с осморо своје деце. Долази да помогне оцу Мардарију и он у руској традицији учи малишане да приђу по благослов.

Идемо на Цетиње. На планинском путу испод стене која се надвила стајемо. Гледамо град Будву који лежи далеко испод нас. Зелени рај.

“Велики Содом и Гомора!” с ревношћу Апостола Петра каже јерођакон.

Говори с болом. Црногорац тугује због свог народа.

Увече стижемо у родни манастир нашег водича. На брзину једемо у трпезарији, идемо у келију Светитеља Петра да слушамо Мало Повечерје. Затим нас стрмом поплочаном стазом воде на конак. Све више и више се удаљавамо од ноћног града. Ево и келије.

Јарки језичак кандила ми не да да заспим. Отац Антоније гласно виче у сну. Испаљује дугу протестну тираду и с олакшањем ућути како би за сат времена поново запарао ноћну тишину још једним гневним монологом. Сећам се речи јерођакона, мислим како је и овде нестабилан релативни мир. Црногорци се не сматрају Србима. Све је то стање мине успореног дејства, коју је у недавној прошлости поставио Тито. Јевреј по телу, Јудеј по духу. Подели и владај. Принцип није нов. И поделио је Србе на Хрвате, Муслимане и Црногорце. Сви они желе да забораве своје српско порекло. Муслиман је као проклет осуђен да остане муслиман, јер се у личној карти тако назива његова националност. Зар се националност може променити? Чак и ако би примио Православље – опет ће остати муслиман. Православни муслиман. Лудило! Муслимани су се осилили и у Црној Гори. Док се православци систематиски уништавају абортусима они су се размножавали и насељавали земљу. Сад их има 20%. Много их је и у државном апарату. Фитиљ се засад дими, али ће експлодирати у сваком тренутку. Иста је ситуација и у Русији. Сваке године – десет милиона абортуса. Ни рат није потребан. У Псковској области има чеченских села. У Новгородској су читава села настаљена дошљацима из Средње Азије. Москва, Петербург – сви руски градови пате од агарјанске најезде, чији представници већином не раде. Многи долазе да киднапују људе, убијају, пљачкају, силују, пљачкају руски народ који су потлачили и осудили Јевреји-владари. Нико ни не крије да је Јереван град Јермена, Баку – Азербејџанаца итд. и т.сл. Али чим човек прозбори: “Москва – Русима” одмах добро извежбана пета голона почиње да прича кроз нос с екрана телевизора и у смрдљивим новинама о руском национализму и фашизму. Па и нека брундају ови многи пси! Русија се већ спасила! Само да не одступимо, да се не поколебамо у верности, јер верног није могуће ничим победити! Устај, руски народе, устај!

Календарь на 2022 год

«Иеромонах Роман. Месяцеслов»

Не сообразуйтеся веку сему

Новая книга иеромонаха Романа

Где найти новые книги отца Романа

Список магазинов и церковных лавок