Град Рума – завичај Драгана Недељковића. Улазимо под сводове цркве.
“Почетком века,” каже професор, “у овом месташцету је живео трговац Василије Максимовић. Задесила га је несрећа – умрла му је ћерка јединица од двадесет година, Вера. Неутешни родитељ је одлучио да приложи своју лепту у обнову Храма. Позвао је сликара Уроша Предића. И он је у италијанском стилу осликао бароко иконостас. С леве стране од Царских Двери трговац је наредио да се наслика Богородица с лицем његове кћерке.
Ужасава нас оно што чујемо. Понека родитељска љубав је слична проклетству. Међутим, то још није све. Да нико не би сумњао у то да је заиста скренуо – наредио је да га насликају као Светог Николаја Чудотворца. Послушан или среброљубив сликар је испунио и ово. Ускоро су се зидови Храма пољуљали, напукли су.
Кад смо попили чај код професоровог побратима идемо до још једне цркве. Отвара нам жена доброг лица, с наочарима. Избеглица из Словеније. Слушам страшну причу: убијени су јој брат и тројица братанаца. Црква је срушена до темеља, место је рашчишћено и посејана је трава. У њеном селу хрватски ђаци су стрељали своје српске другове из разреда. Једног су ранили у ногу, довели су га до куће и стрељали на рођеном прагу. Много тога је испричала жена уплаканих очију, али зар се људска несрећа може сместити у оскудне речи?
“Да ли су нешто успели да понесу?”
“Не,” преводи професор, “све су оставили, куће, тракторе, одећу, све.”
“Ћерка ноћима плаче,” наставља избеглица, “мама, зашто смо тако несрећни?”
Фрушка гора. Заправо, то и није планина, већ су пошумљени обронци, међу којима се крију скитови и манастири.
Манастир Светог Николаја. Почетак XVI века. У Храму налазимо добро очуване фреске. Неочекивана радост: у кивоту су свете мошти мученика Теодора Тирона (без руку и ногу) и десно стопало свете Текле. Појемо величање, целивамо.
Седимо за сточићем с игуманом, са свештеницима. Црнобради са залисцима, оштрим гласом убеђује да је Русија Србији дала – Булгакова, Берђајева и Флоренског. Није добро ако је Србија само то примила од Русије. Међутим, протојереј громког гласа само што их не боготвори:
„Булгаков је као и сви одболовао комунизам, он је показао пут Русији.”
„Ни из далека нису сви,” не могу да издржим, „патили од ове болести. Ова господа су почела да надувавају главе пре очишћења срца.”
Говорник постаје узбуђен, ватрено хвали филм Тарковског „Андреј Рубљов”.
“Па како сте могли да га гледате? Блато, киша, у току целог филма се нико није прекрстио, иконописци само кукају због пара – о, Света Русијо! Мученика игра кловн, преподобни Сергије (најкроткији међу људима!) проклињући истерује иконописца. Како неверујући, чак некрштен човек, може да прикаже Свету Русију? Он је био идолопоклоник, клањао се идолу “Филму”, ради кадра је ишао на све, ради кадра је бацао коња са звоника. Зар то није живодерство? Ради кадра су људи на коњима упадали у Храмове, прљали су га. Храм увек остаје Храм, а скрнављење – скрнављење. По чему је он бољи од Татара? То што се око овог филма дигла прашина говори о некадашњој страшној духовној глади у Русији и код вас. Да се он сад појави – ко би се од нормалних људи одушевио? Ваш кумир је направио карикатуру од Свете Русије.
Све то сам испалио заборављајући да узалуд млатим ваздух: без преводиоца је човек као без језика. Професор добродушно пијуцка кафу, задовољан је живим разговором.
“Милораде,” љубазно гледа саговорник, “молимо, дођите у госте.”
Поздрављамо се.
Гргетег. Манастир Светог Николаја. Искушеница нас уводи у Храм. Сликар се школовао у Бечу (баш је нашао где да усвоји духовност). Боље да се нигде није школовао: светски човек, као да је изашао од фризера, држи Крст и Јеванђеље. Тако је сликар приказао Светитеља Николаја. Фресака нема: крај је био под јармом аустроугарске власти која је забрањивала канонско иконописање како би Срби заборавили своју прошлост. Улазимо у капелу (у чест Рођења Пресвете Богородице). Она изгледа другачије – блистају свеже насликане фреске. Нажалост, ликови су примитивно насликани. Па још капела. У центру храма је икона преподобног Серафима Саровског, иконостас од храстовине који су израдили румунски дуборесци.
Крушедол. Манастир из XVI века. На улазним вратима су фреске из истог времена. У Храму су првобитно насликане византијске фреске покривене новима у румунском стилу. Све се сачувало. Историја због нечега не сачува најбоље.
Пут за Нови Сад. Трагови бомбардовања.
Свраћамо у кућу у којој живи породица пчелара. Постарији унук показује дом-музеј свог познатог деде-пчелара.
„Личи на Толстоја,” пореди отац Антоније.
Мени се ово поређење не свиђа:
“Нипошто! Он (пчелар) има тако добре очи.”
Разгледамо старе прскалице, дебеле погаче од воска, кошнице-храмове, пожутеле похвалнице – излазимо према огромној липи, чије корење се разрасло, од њега су попуцале некада равно постављене цигле. У кући, за кафом, домаћица показује старе албуме.
Резиденција патријарха (после сеобе Срба).
Седимо у одајама епископа Василија. Црнокос, црноок, живо севајући очима позива нас да служимо с њим на Видовдан.
“Национални празник у Србији,” објашњава професор.
“Отац Роман има заказан састанак,” на румунском се обраћа отац Антоније.
Задовољан је: епископ зна румунски, преводилац није потребан.
“То ја преузимам на себе,” каже Недељковић.
Епископ истог трена телефонира у Удружење књижевника, моли новинара на телефон. Не волим да одлажем оно што је већ испланирано, тајно се надам да је најава већ изашла.
“Све је у реду,” умирује ме професор, “састанак је одложен.”
“Идите, сместите се у Гргетегу,” епископ нам даје благослов, “јавићу оцу Доситеју.”
Гргетег. Игуман Доситеј. Има четрдсет година, а брада му је већ бела. С 15 година је дошао овамо и већ 25 година овде обнавља древни манастир. Двадесет година из дана у дан служи Свету Литургију. Да, то је монах.
“Има их мало, али су сви у морнарским мајицама,” смеје се отац Антоније.
Покушавам да преведем игуману савремену пословицу, он не схвата зашто се толико цене морнарске мајице. Српски Јован Кронштатски. Јако воли Русију, посетио је Тројице-Сергијеву Лавру, Дивејево, Оптину пустињу, Суздаљ. Кротко се осмехује:
“Ја сам само по телу Србин, по души сам Рус.”
На глави му је руска скуфија (а не грчка равна, као што је свуда), бројанице. Жали се да нема времена да сашије руски подрасник.
