Рано јутро. Киша, киша, киша. Стазицом, поплочаном равним мермерним плочама, улазим под сводове Храма на који је свет заборавио. Полумрак. Почиње Служба – јутарње молитве, Полуноћница, Јутрење, Трећи час, Проскомидија (служи се на једној просфори) – Света Литургија. Служи јеромонах Сергије (има браду као Максим Грк). Служи лагано, са свештеним страхом. Исто тако са свештеним страхом, у један глас, искрено поју за певницом. Нема никаквог звука са стране. У Олтару је само свештеник који служи. Црквењак се као бојажљива сенка појављује и нестаје с кадионицом. Човеку је лако да се моли. Као на Тавору, хтео би да буде овде. После “Оче наш” улазим да се обучем. У Олтару су дивне фреске. Први пут не видим оштре и строге, већ благе и кротке ликове светаца. Значи, грачко сликартво може бити и овакво? После древних фресака савремени грчки стил се доживљава као пријатељска карикатура.
Причешћујемо се јеромонах Сергије пун свештеног страха и ја. Нема више причесника.
Ван Храма је тмурно. Седи праменови облака су се надвили свуда изнад планина.
Јеромонах Петар као опарен јури планинским путем: искушеник Слободан треба да стигле код лекара. Први пут се по добру сећам оца Антонија.
Нови Пазар. Деведесет одсто муслимана, остали су православци. Управо они су и гинули од натовских гадова. Знали су, погани, у које квартале да бацају ракете. И неко се још усуђује да тврди да ово није рат против Православља!
На крају градића је гробљанска Црквица у част Светог Апостола Петра. 12. век. Место крштења Симеона Мироточивог – оца Светог Саве, Српског архиепископа. Као туч тешки камени надгробни Крстови. Отац Петар из чуварске кућице узима повелик гвоздени кључ, шкрипи улазним вратима. Улазимо. Понегде има фресака које су се чудом сачувале. Дрвеним степеницама се пењемо испод куполе – нема ничега. Осим савремених изгребаних речи – нема ниједне фреска.
Враћамо се у стару чуварску кућицу, захваљујемо се постаријој кључарки и јуримо према аутобуској станици. Искушеник ће аутобусом стићи до Сопоћана, а ми идемо на другу страну.
“Телефонираћемо у Приштину,” објашњава отац Петар.
Прилазимо Храму. Ђакон нас води до телефона. Авај! Веза с престоницом Косова је у прекиду. Отац Петар покушава да добије телефоном игуманију из манастира Соколица (код Приштине). Безуспешно.
“Оче,” пењем се према телефону, “не дај, Боже, да још ризикујете!”
“Ја се не бојим,” осмехујући се одговара гренадир у подраснику, “бојим се без благослова.”
У знак сагласности климам главом.
“Видите,” по столу шири карту Југославије, крстићима означава косовске манастире, сигурно показује оловком по нитима путева – безбедно.”
Даље се оловка спотиче:
“Није безбедно,” прецртава прилазе Приштини, “кад Шиптари (Албанци) виде ово (показује на мој Крст на грудима), браду… или (показује руком на врат) или (притиска прстом замишљени ороз).”
Избор није велик. Из размишљања нас је пренула попадија:
“Изволите да једете.”
У кући свештеника седамо за сто. Дечачић, син оца Настојатеља, не одваја се од нас, занимљиво му је да види Руса.
Јуримо према Косову. Предивна лепота. Планине у олујним облацима који се расејавају. Густо зеленило не може да сакрије беле зидове с црвенкастим крововима покривеним црепом.
“Где су ваши песници,” широко показујем руком, “да ли их има?”
“Има!” почиње да пева народне песме о Косову.
Покушавам да га пратим.
Тако се возимо. Успут наилазимо на избеглице, фургоне с црвеним Крстовима, возимо војнике који стопирају. Они ускоро излазе. Отац Петар неочекивано почиње да да пева отегнуто „Христос Воскресе”. Шта би то могло да значи?
На раскрсници стоји знак – десно је Бањска, лево је Косовска Митровица. Мој певач заћути, напето се загледа у планине:
„Може бити Шиптара.”
У сусрет, огромном брзином јури неколико војних кола. На њима су митраљези. Војници носе кациге и панцире. Не личе на Србе.
„Французи,” каже отац Петар.
Аха, мирише на керозин. Пролазимо поред села – Србовац, Грабовац, — стоје блиндирана кола из којих шкиље цеви оружја.
Звечан. Веома висока планина пара небо.
“Стари град,” возач показује прстом.
На самом врху су зидине старог града. Саобраћајни знак. До манастира Соколица има 5 километара. Пењемо се узбрдо. У хладњаку се загрева вода. Заустављамо се недалеко од врха. Излазим из кола и с огромне висине се дивим творевини Божијој.
“Шиптари,” негде доле на албанска села показује главом отац Петар.
Настављамо пут. Заобилазимо планину, почињемо да се спуштамо.
“Тамо су све Шиптари.”
“Неколико кривина – пут нас води до манастирске капије. Улазна врата нису затворена. Сложним лајањем нас дочекују мали авлијанери. Нема никога. Три пута звонимо. Излази искушеница.
“Како се живи?” директно питање.
“Хвала Богу,” осмехује се искушеница.
Хвала Богу! Пао ми је камен са срца. Идемо у Храм из 14. века. Гледам иконостас који је осликао руски иконописац. Игуманија Макарија нас позива у примаћу собу. Све иде својим редом. Искушеница доноси послужавник – две чаше хладне воде, две кафене кашичице, тацницу са слатким. Поштујемо традицију. На другом послужавнику је кафа. Јеромонах Петар објашњава ситуацију. Сазнајемо да је у Београд стигла дезинформација (а можда је то мудар потез игуманије?). У манастиру Девич албански сепаратисти су истукли младог јеромонаха Серафима.
“Мало,” умирује отац Петар. Колико је то “мало” не може се објаснити гестовима. Једну искушеницу Шиптар је повео са собом. Захтевао је да скине апостолник (какав васпитан Шиптар!).
“Ја сам се обећала Богу. Ни отац, ни мајка нису видели моју непокривену главу.”
Ово се дешавало у присуству људи. Насиља није било. Шиптари су отишли узевши тракторе, одећу и новац.
“Све,” прецизира отац Петар.
“Да ли се може доћи у Приштину?”
Мати ме гледа, клима главом:
“Пут је затворен, унаоколо су Шиптари. Може се ићи само уз пратњу француских војника.”
“А да ли је епископ тамо?”
“У Призрену је.”
Баш сам баксуз. Нема смисла ићи у Приштину. Надао сам се да ће ми епископ помоћи да дођем до руских добровољаца који држе аеродром у главном граду Косова. Почињем да се колебам. Да ли сам ја тамо уопште потребан? Да ли ћу их баш много обрадовати? С њима је свештеник који се тамо налази за послушање. Замишљам како се једва сачувавши главу на раменима пробијам до њих и они од мене пре свега траже писмо митрополита Кирила. Ништа ме не би зачудило! Не може човек ни да умре без папира!
Лице игуманије се у трен ока озари.
“Изволите,” устаје, “изволите.”
Улази француски официр. Иза њега иде војник с аутоматом.
“Отац Роман је из Русије,” представља нас мати, “отац Петар је из Сопоћана.”
Поздрављамо се. Немо лебди послужавник с две чаше шљивовице. Официр има добронамерно, племенито лице. Више пута је помагао манастиру. Захваљујем му се за то што помаже сестрама.
“Војниче,” обраћам се човеку с оружјем, “добро чувајте манастир (као вино подижем шољицу кафе).”
Он се осмехује заузврат, узима своју чашицу. Официр и игуманија живахно разговарају на енглеском, гледају ме, нешто причају.”
“Он има шесторо деце,” преводи мати Макарија.
У наше време се човек може поштовати већ само због тога.
“Ду ју спик инглиш?” обраћа ми се отац неколико деце.
“Инглиш јок,” осмехујем се у одговор (јок значи не на казашком).
Казашки чак ни Французи не разумеју. Вадим две иконице од папира, пружам му:
“Против шиптарског метка. Да вас деца дочекају.”
Очигледно, ово није очекивао, видим да су му очи засузиле.
“Мерси боку,” притиска дланом срце, сакрива икону у џеп на грудима.
Исто ради и војник.
“Да не иду случајно за Приштину?” питам игуманију.
“Не, они су близу,” одговара мати одводећи Французе горе, у иконописну радионицу.
Убрзо се враћају. Игуманија дарује официру тамјан, књижицу о манастиру. Отац Петар такође доноси књигу о својој обитељи. Моли ме да му дам аудио касету. Идем до кола. Иза манастирске капије у блиндираним транспортерима седе француски војници. У знак поздрава подижем руку – отпоздрављају ми на исти начин. Узимам касету, враћам се. Официр је дирнут, не зна како да се захвали.
“Мерси боку, мерси боку.”
Отац Петар нас намешта да се сликамо, фотографише. Они одлазе. Мати нас води у иконописну радионицу. Нове иконе ме радују. Разгледам скорије радове, кичице, боје. Изврћем руске речи да макар некако пренесем монахињи иконописцу своје мисли. Игуманија ми доноси своју књигу, потписује је. Показује гелер од бомбе која је бачена поред манастира. Узимам га у руке, разгледам, враћам игуманији. Ко зна колико ће их падати по целој Русији. Русија је превелики залогај да не би покушали да је прогутају. Последњи пут покушавам да добијем дозволу:
“А ако покушам да прођем сам?”
“Не,” одговара одлучно, “свуда су Шиптари. Ухватили су јеромонаха Харитона. Можда су га убили.”
Ћутке силазимо. Мати не може да савије десну руку. Опраштајући се такође пружам леву. Утроје излазимо у порту. Наилазимо на нову групу посетилаца. Шеф свих францускх снага на Косову, преводилац у униформи, троје у цивилу.
“Отац Петар је из Сопоћана, отац Роман је из Русије,” поново нас представља игуманија.
Стежемо пружене руке. Главни командант, изложивши сунцу ћелави затиљак, заинтересовано погледује моју староруску скуфију. Чини ми се да су сви гуцнули мало шљивовице. Сирота мати, кад да се моли, кад да слика иконе?
На капији су телохранитељи високих чинова. Показујући фотоапарат мог водича зовем их да приђу. Са задовољством долазе да се фотографишу. Гледам њихова лица. Чини се да су заиста расположени да штите мирно становништво и манастире од албанских хулигана, који се поносно називају ослободилачком војском Косова. Ако им Французи забране да убијају, пљачкају и силују – да “ослобађају Косово” — “слободари” ће почети да пуцају у њих. Можда ће тада схватити кога су подржавали.
Опраштамо се од легионара – излазимо на манастирску капију, улазимо у ужарена кола. После неколико кривина отац Петар гаси мотор, зове ме да га пратим. Пробијамо се кроз бодљикаво грмље, облутке.
“Ево,” широки гест руком. “Веико Косово поље.” Гледам доле, у даљину. Испод, недалеко је планинска фабрика. У даљини се црвене кровови малог града покривени цреповима. Зелени планински ланци с обе стране немо прате долину и извијају се према хоризонту који затварају, где сивкасти дим обавија далеке врхове.
Косово је срце (“душа” исправља ме отац Петар) Србије. И данас, уз одобравање целог света, српском народу ваде срце. Здраво, Косово, твој сам гост. Душа ми је препуна посебних звукова. Можда ће се са временом у стиховима излити на папир.
Спуштамо се с планине. На крају насеља пролазимо на брзину поред блиндираног транспортера с опрезним легионарем. Кола скачу по рупама. Како и не би – брзина је око 120 км. И то је на планинском путу. Сећам се како сам био неправедан према једном молдавском протојереју прекоревајући га за опасну вожњу. Појављује се купола Цркве. Скрећемо према Бањској.
“Идемо?”
Климам главом. Скретање налево – идемо сеоским путем.
Бањска. Прилично прљаво месташце. Горе је манастир из XIV века. На пола пута до њега видим већ позната натоварена кола. Избеглице. Поред куће има много деце.
„Рус,” каже отац Петар гледајући према мени.
Лица одмах оживе, осмехују се, иако понекад не баш радосно. По ко зна који пут осећам своју кривицу према овом народу. Вадим папирне иконице, зовем децу. Стиде се.
„Хајде, хајде!” охрабрује их отац Петар.
Деца бојажљиво узимају иконице, захваљују се осмесима. За њима прилазе одрасли.
У пратњи брачног пара с децом (беба је намештена на мајчин стомак, малишан држи оца за руку) пењемо се према Храму. Стара капија црквене камене ограде је закључана. Неко од деце је отрчало по кључ. Очекујући кључ седамо на остатке старог темеља, некако разговарамо. Девојчица, старија и бистрија, преводи моја питања и одговоре.
“Одакле сте?” питам брачни пар.
“Код Приштине. Сви Срби су отишли. Остали смо сами. Албанац је довео своју породицу у кућу, нас су истерали.”
Климам главом и спуштам је. Људи имају различиту представу о срећи. За једног је срећа да сагради кућу и да је напуни дечјим гласовима. За другога да истера породицу из рођене куће, да се опије дечјим плачем…”
С планинског обронка иду две старије сељанке с бременом сувог грања. Око једне су плавокоси унук и унука великих глава.
“Рус,” представља ме отац Петар.
Како им се озаре лица! Једва задржавам сузе. Пружам иконице, помазујем их уљем од Гроба Господњег.
“Рус, Рус,” радосно говори својим малолетним унуцима.
Крсте се, молитвено шапућу:
“Света Русија, Света Русија.”
О, Света Русијо! Каквим крвавим сузама човек треба да плаче да се оканеш свог самоуништења и да стекнеш своје некадашње достојанство?
Кључ је донет. Улазимо у манастирску порту. За чичак трње и коров је – живела слобода. Храм је копија сопоћанског, само што захтева још много труда. Фресака скоро да нема.
“Где су монаси?”
“Нема их,” скрушено шири руке отац Петар. А деца иду за нама. У центру Храма малишан, ослобађајући се очеве бриге, из све снаге тресну на камене плоче. Пао је и замро. Побледели отац одмах узима у наручје и умирује малишана који се дере. Забринуто гледам какве повреде има на лицу. Ни огреботине, ни чворуге.
“Анђео (ангео) га је сачувао,” смеје се отац Петар.
Код Храма ме моли да причекам. Две дванаестогодишње другарице, узбуђене и црвене од збуњености, желе да учине нешто пријатно за руског свештеника. Згледају се, почињу да певају руску песму. (Тако људи не слушају ни народне уметнике! Чиста, наивна створења! Ваш сам дужник због ваше љубави према мојој Домовини.)
Девојчице желе да нас упознају с наставницом руског језика. Вадим касету, потписујем књигу – с највећим надама идем да се захвалим особи која упознаје ђаке с Русијом. Успуд сазнајем да “Рускиња” не ради само у школи, она је још и продавачица у киоску где се продаје пиво. Ретка и чудна комбинација у мени изазива опрез. Ипак, кроз винска испарења прилазим прозору.
“Ду ју спик инглиш?” кроз прозорче штрчи нимало женска физиономија.
“Могу видим учитељницу?”
“Нема,” шири руке американизовани Србин.
“Причекај,” моли ме отац Петар да сачекам.
И као у природну стихију урања у вир вечитих гостију који пију и пуше (иако сам не пије и не пуши). Десет минута касније израња отуда и види се да му је непријатно. Схватајући да се нећу видети с оном која сеје нешто велико и вечно, девојчицама које су утихнуле дајем књигу и касету.
“А шта је с наставницом?” питам већ у колима.
“Комуниста! Безбожница. Неће да разговара ни с Русом, ни с Французом,” — оца Петра је срамота због ње, погрдно је назива бољшевиком.
Неочекивано притиска кочнице – пут нам пресецају два млађа мушкарца. Позивају нас у госте. Спуштам стакло. Онај обријане главе, који личи на криминалца, приближава своје лице. Унутрашњост кола испуњава мирис алкохола. Покушавајући да избегнем непланирану кафу подсећам оца Петра да треба још да телефонирамо. Он се осмехује.
“Како човек може да их избегне? Брзо ћемо, брзо.”
“Рус – брат,” шкрипи онај обријане главе.
Чик да не свратиш – кокнуће те као издајника вековног братства. Шта све човек неће учинити ради љубави!
Седимо у загушљивој соби. На столу је флаша, чашице са шљивовицом. Пијемо кафу. Глвну реч води тридесетшестогодишњи Слободан обријане главе. Он је ратовао (што се и види) на граници с Албанијом, није пропуштао бандитске формације на Косово. Прича о руском добровољцу.
“Рус – брат,” строге црте лица постају блаже, промукли глас испуњава италијански нежни звук.
“Јељцин, Иванов, Черномирдин, Милошевић,” промуклост прелази у гушење, очигледно је да му недостаје речи, а ове се ионако тешко преводе.
Објашњава их непристојним гестовима.
“Разумем, разумем, може и без гестова!” прекидам га.
“Имаш ли жену?” избегавам политику док није кренуо по аутомат.
“Никако.”
“Зашто?” прелазим на српски.
Убацује се отац Петар. На прсте показује колико треба да има деце. Слободан се задовољно смеје. Гледам га. А у принципу је – душа од човека. Како говори о Русији! И полагао је душу своју за другове своје. Пружам им иконице. Слободанов друг из новчаника вади иконицу Свете Великомученице Параскеве. Слободан се придиже, вади из задњег џепа панталона (!) сличну иконицу:
“Света Петка.”
Знали су шта да понесу у бој. Показујем џеп на грудима оца Петра:
“Овде је место икони.”
“Нема,” уздише Слободан.
“У панталоне – не може.”
Слободан клима и ставља мој благослов под пазух.
На опроштају се фотографишемо поред незавршене куће. Слободан левом ручердом привија уз себе брата Руса.
“Зовите на насеље,” обраћам се Слободановом ратном другу.
“Молим, молим,” клања се с мршавом супругом.
Сви заједно машу док не нестанемо иза кривине.
И поново, уз лудачку брзину, путеви, рупе. Да не бих заборавио у гужви приликом опраштања, предајем оцу Петру бакарну иконицу Богољубске иконе Богородице. За разлику од папирних, имам их само неколико.
“Хвала лепо,” гануто ми се захваљује мој покровитељ.
“Хвала вама, свашта је могло да се деси, данас сте ризиковали.”
Смеје се:
“Сами сте ризиковали.”
Нови Пазар. Има око десет сати увече. Пењемо се код познанице оца Петра. Неизрециво се обрадовала. Прича колико воли Русију. Њен петнаестогодишњи син не скида ока с Руса. Отац Петар покушава да ступи у везу с епископом Артемијем. Последњи покушај да добијем благослов за обилазак Косовских манастира. Бескорисно. Гледа ме. Молим да назове манастир Ваведење, да ми да везу с најтишим протојерејем. Отац Петар ми даје телефонску слушалицу. Узбуђени глас оца Антонија ми ставља до знања да његово стрпљење које није ни било обилно, само што није пресушило. И он је на ивици јунаштва. За дан-два ће јурнути за мном на Косово. Кажем да ћу се потрудити да стигнем ових дана. Спуштам слушалицу. Да, треба да идемо. Једемо печурке и младе кромпириће, захваљујемо се, и вртоглавом брзином јуримо планинским путем према Сопоћанима.
