С господином професором идемо према Нишу. Прелазимо реку браон воде – Велика Морава. Трагови бомбардовања.
Манастир Раваница. Место где почива цар Лазар, који је погинуо на Косову пољу.
“Пре битке му се јавила Мајка Божија,” уједначеним гласом говори професор, “рекла је да може да бира или царство Божије или победу над Турцима. И он је изабрао царство Божије. Турака је било много више. Цар Лазар и његова војска су се причестили и пошли у смрт.“
Ево одакле снага овом народу!
Улазимо у Храм из XIV века. Целивали смо свете мошти цара Лазара, који је за себе и за свој народ начинио једини исправан избор.
…На путу до Деспотовца – рушевине.
Манастир Манасија. Средњовековна тврђава. Бивше имање деспота Стефана Лазаревића – сина великомученика цара Лазара. Стојим у Храму. Монахиња Амвросија нам показује фреске с почетка XV века. Сачувао се врло мали део. Даље нас воде у зимску Цркву с новонасликаним фрескама. Позвани смо у трпезарију. Пијемо кафу и хладну воду са слатким од вишања. Отац Антоније се бакће око кола: отказала је електроника, сирена непрестано завија. Док га нема покушавам да сазнам да ли нешто саобраћа до Косова. Монахиње се брину, саветују да одем следећи пут, кад се све смири. Који је смисао онда и да путујем? Молим господина професора да ме подржи, да наговори оца Антонија да се не буни (он добродушно клима главом). На крају се фотографишемо и топло опраштамо.
Враћамо се у Деспотовац. Седимо за сточићем у хладу. Недељковић разговара с градоначелником (Радослав Рачић – он је и заменик министра вера), с његовим помоћницима. Лагано тече разговор о животу, вери и Апостолу Павлу. Професора и овде знају и опходе се према њему као синови.
Поново грми. Пењемо се на први спрат у кући Радослава (у приземљу је апотека његове жене). Поново пијемо кафу.
“Време је, време, трубе у рогове,” објављује наш добродушни водич.
Остављам своју књигу и касету Радославу. Он се клања и позива на фестивал поезије.
Идемо у Александровац код бивше студенткиње нашег професора. У овом граду се родио и живео је генерал-пуковник Балковић. Ту нема никаквих војних објеката, град је бомбардован зато што је завичај генерала. Свуда унаоколо су страшни трагови бомбардовања. (Брисачи не могу да изађу на крај с бујицом кише. Видљивост је слаба. Водена пелена је сакрила планине и поља, пут се једва назире пут. Неочекивано се појављују и нестају светла возила из супротног смера. Окружени смо цик-цак муњама, које страшно парају мрачно небо. Једна стрела удара у оближњи електрични стуб – лије се фонтана искри. Ћутке се крстимо.)
Уз светлост свећа седимо у кући бивше студенткиње – свештеничке кћерке. Професор Драган прича зашто су Срби почели да примају ислам. Ако је Турчин улазио у српску кућу морали су да га хране. За то што се трудио за столом, што је жвакао домаћин му је плаћао. Порез жвакалица. Ако је Турчин остајао да преноћи могао је да изабере било коју жену, девојку (домаћинову жену, снаху, кћерку). За то је осрамоћени Србин морао да плати. Порез одрина. Ако би Турчин срео српску погребну поворку рођак човека који је умро (или су га у мукама убили Турци) је такође плаћао. Порез мртвина. Постојао је још данак у крви: један од дечака је узиман у јаничаре. И тако до XIX века, преко 500 година! Многи нису могли да издрже, примали су ислам. У ово страшно време су Албанци примали ислам и обично су постајали турски жандари (као код нас полицајци за време рата). Али, има међу њима и православаца, истина, мало. И не живе на Косову, већ у јужним областима Албаније, недалеко од Грчке.
Размишљајући о порезима осећам се као душевни болесник. Браћо Срби! Па како сте преживели?