Стигли смо у српску амбасаду. Решава се судбина нашег путовања: ако оцу Антонију не дају визу – мораћемо обрукани да се вратимо. Српски чиновник је типични секретар комсомолске организације – даје нам прве горке пилуле:
“Сачувај, Боже, од тога да Србе Грци хране, а Руси бране.”
Говори презриво, с подсмехом. Рекавши шта је имао некуда нестаје накратко.
“Његова молитва је услишена,” окрећем се према сапутнику, “очигледно је да сам није из ровова.”
И он је забринут и обесхрабрен. Напокон се наш разобличитељ враћа, не гледајући нас пружа пасош с удареним печатом. Хвала Богу и на томе. Главно је да је пут отворен.
“Треба да понесемо више хлеба,” кажем оцу Антонију, “не знамо куда идемо, свашта може да се деси.”
Он клима главом у знак пристанка. Румуни са занимањем посматрају двојицу свештеника који товаре у пртљажник кесе с хлебом. Једно питање је решено. С дизел-горивом ће бити теже. У пограничном градићу смо до врха напунили резервоар горивом и пет канистера. Један од возача нам каже да се преко границе не може с канистерима: многи људи који живе близу границе шверцују бензин – пуне резервоар, празне га на српској страни и одмах хитају по следећу порцију. Жена која нам је пришла још нас је више обрадовала: дозвољава се да преко границе у колима иде само по један човек. (Спремио сам се да идем пешке.) Вапијући мајци Божијој крећемо преко границе. Дугачак-предугаак ред аутомобила. Наше бојазни се појачавају.
“Овде човек може да се заглави на више дана,” размишља наглас сталожени молдавски свештеник лагано се приближавајући граничном прелазу.
Локални бизнисмени остају иза нас.
“Да им кажемо за бензин или да им не кажемо?”
“Биће горе,” кажем му, “ако нађу сами. А не могу да не нађу. Боље је да замолимо – свуда има људи.”
Излазимо у сусрет румунским граничарима и цариницима. Они су се показали на висини: кад су видели свештенике добронамерно су се поздравили, пришли су пртљажнику.
“Обилазимо манастире, узели смо бензин за резерву. Овде су личне ствари.”
Осмехују се с разумевањем, моле нас да се помолимо. Отац Антоније им са захвалношћу оставља флашу молдавског домаћег слатког вина, моли ме да дам своју касету (што ја чиним са задовољством) – прелазимо Дунав преко огромног моста.
Ево и српских граничара. Обични младићи. Обично конфискују канистере с горивом, али нас пуштају. Плаћамо за осигурање кола и…
Здраво, Србијо! Осећамо се као да улазимо у родни крај. Расположење је празнично, узвишено. Возимо се пустим планинским путем поред Дунава. Јако лепо! Планине, вода, бујно растиње. Тунели који се често појављују сваки пут нас поново урањају у првосаздани Божји свет. Обиље тајанствених искрица које се пале и гасе – свици. Мој друг као и увек притиска гас, покушава да стигне у Београд пре полицијског часа. Наговарам га да преноћимо негде поред Дунава. Дуго тражимо место, али зар се у овој брзини нешто може изабрати? Ево, већ је и Дунав иза нас. На крају смо се сместили у чисто поље, недалеко од главног пута. Раширили смо чаробни столњак, обедовали под звездама. Одлучили смо да коначимо на скривенијем месту, по страни од заслепљујућих аутомобила у пролазу. Осветљавам оцу Антонију (он иде у рикверц) – кола упадају у канал. Стигли смо. Ма колико да смо се трудили, нисмо успели да се извучемо, па смо и заноћили под углом од 45 степени.
