Служба је почела у 5 сати ујутру. Пред крај Јутрења стигли су ходочасници из Новог Сад. Младићи и девојке су организовали хор, који је громко, јасно, звучао за време Литургије. На запричастену су запевали о Самарјанки. Рефрен је самосвојан:
“Еруда-еруда-да-да, радујсја, Дјево!”
Монах Павле доноси на послужавнику чај, хлеб и мед. Једно је сигурно, од њих човек може да се научи пажњи према путницима. У трпезарију улази епископ Јоаникије – висок четрдесетогодишњи аскета. Узима кекс, стојећи наслања се на ормар. Устајем и идем према њему:
“На Видовдан ми је младић из антикварнице поклонио орден Светог Саве. Могу ли да га носим у сећање на Србију?”
“Може, може.”
Али, да не би прекорачио своја овлашћења саветује да се обратим локалном епископу.
У разговор се укључује монах Павле, говори о историји овог ордена. Епископ с кексом (нисмо му дали ни да поједе!) се повлачи. Појављује се насмејани јеромонах Лука, моли да свратимо у канцеларију. Тамо већ седи преосвећени. Добронамерни отац Лука нам поклања брошурице с описом гостољубиве обитељи. Остављам му касету, а епископу књигу. Он излази и одмах се враћа се керамичким Крстом и иконом.
“Јеромонаху-Крстоносцу – пружа Крст.”
“Протојереју – икону.”
“Хвала, хвала,” захваљујемо се на пријему. Даје нам благослов да служимо у манастирима у његовој епархији које желимо да посетимо.
Отац Антоније каже да пред далек пут треба дан-два да се одмори од кола, од сталних путовања. Предлаже да у “Содому и Гомори” изнајмимо собу. Посебно се не опирем, пошто сам потпуно утонуо у бујицу утисака. Треба да се осамим, да средим рукописе.
Пуначка домаћица грубих црта лица у мајци и шортсу (Будва је град мајци и гаћа. Хватам себе на мисли да према жени у панталонама почињем да се односим с поштовањем – благотворан утицај Србије!) показује собу. Отац Антоније се договара за плаћање и остајемо.
Увече идемо на пошту да телефонирамо. Пут води кроз многобројне сточиће са сунцобранима, рингишпиле, рефлекторе и бучну музику. Неки се у паровима, а неки с децом врте на рингишпилу, седе за сточићима, шетају јарко осветљеним кејом. Никакве агресије, псовки. Нико никога не напада. Добра, мирна лица. И да није незадрживе жеље да се испије из чаше задовољства, да није потпуног заборава вечности човек би могао да се радује њиховом животу. Али, може ли се радовати лепом путу који води у провалију?
У Русији је једноставније – тамо су очигледни и пороци и врлине. Мало ко своје страсти украшава културним слојем. А овде, гледајући полуголе становнике свих узраста не схваташ да ли су достигли бестрашће или су се заситили греха.
Нема везе с Молдавијом. Отац Антоније се нервира и терорише целу пошту. Зове на десет бројева, пет пута прилази мртвој-хладној телефонисткињи. Нико се не буни, не протестује. Он је овде као соло у немом оркестру.
Враћамо се поред мора. Гледам велико мноштво чамаца, глисера. Сви су причвршћени задивљујуће чврсто – машнама конопца за веш. На многима се виде мотори различите снаге с резервоарима за бензин и рибарске мреже. Мене и то чуди и радује: нико се не искушава туђим добром, значи Богом дана струја народа још није пресушила.
“Срби су први међу народима!” бубну молдавски максималиста. “Не постоји други такав народ. Овде нема криминилизације друштва, није се уврежила дрога. Свратите у Молдавији у дискотеку: све је – амин!”
