Видовдан. Свету Литургију служи епископ Василије. Саслужује му 12 свештеника. На Литургији је била хиротонија: угледни протојереј је око Престола водио уплаканог ђакона. Служба се завршила проповеђу, парастосом, освећењем колача. Код амвона су се заталасали барјаци, заставе. Према излазу су у редовима кренули појци, монахиње и свештеници који нису служили. За њима идемо и епископ и ми. Почела је Литија. Народ је преплавио порту. Стара богомолница је штедро засипала људе пшеницом. Чита се Јеванђеље. Епископ кропи ходочаснике водом. У паровима се враћамо у Храм.
Манастирска трпеза. Чини ми се да су се сви сместили. За столовима је празнично, бучно и весело. Црквени хор пева српске народне песме о Видовдану, о Фрушкој гори. И одједном, после катке паузе, загрмели су руску народну песму “По улици мећава веје”. Узалуд покушавам да задржим сузе.
Русијо моја! Шта је од тебе остало осим ових песама?
Манастир Јазак. Основан је 1736. године. Врло је негован, с цвећем, зеленилом. Игуманија Параскева и сестре су биле на празнику, обрадовале су нам се као старим позаницима. Повеле су нас да нам покажу Храм, Капелу, келије. Све је једноставно, искрено. Позивају нас да останемо, да служимо.
