У 5 сати ујутру је почетак службе – полуноћница, часови, Литургија. После Храма сам хтео да се мало одморим, да се припремим са сусрет, али мој молдавски Вергилије (по дефиницијиј професора) хитно мора негде да јури. Кружимо по Фрушкој гори. Оборено дрвеће, огромне јаме. И овде су бомбародвали иако осим шуме, манастира и сеоских насеља нема ничега.
Манастир Раковац. XVI век. Обнавља се. Игуманија Гаврила је већ у годинама, живахна, разговорна, показује Храм са савременим иконостасом. Као што је обичај, служи нас кафом, зове да останемо неко време.
„Молим вас, дођите на Славу Храма,” позива нас на Престони празник.
“Кад је Слава?” распитује се отац Антоније.
“14. јула. Дан Козме и Дамјана.”
Манастир Беочин. XV век. Старија монахиња отвара Храм. Овде почивају мошти светитеља Варнаве. 1063. године (датум није сигурно тачан: сам сам превео речи монахиње), хиротонисан је за Сарајевског епископа. Служио је само једну Литургију: ухапсиле су га усташе, мучили су га и убили – отровали.
Монашка трпезарија. Игуманија Катарина (познавала је Јустина Поповића) седи се обичном марамом на глави, у црној хаљини, наређује да нам дају да једемо. Наше бурно одбијање се не прихвата. Улазе сестре – све једна старија од друге. Неке су у монаштву 50-55 година. И ниједне искушенице. Моле да пошаљемо овамо искушенице из Молдавије, из Русије. Обећавамо да ћемо пренети њихову молбу. Захваљујемо се на гостопримству. Све сестре се скупљају у трпезарији. Делим иконице, помазујем их уљем од Гроба Господњег. Радују се као деца. На црквенословенском поју „Христос Воскресе”. С појањем, уз звоњаву звона, прате нас до капије.
“О како нас прате, чак уз звоњаву звона,” кажем оцу Антонију.
Он се смеје. Игуманија показује оштећења од бомбардовања. Бере цвеће, поклања нам на опроштају. Скупиле су се, као овце које чекају на клање.
“Остајте с Богом!” све крстим из кола.
Сложно машу рукама.
Излазимо на врх планине.
“Ваше место, “осмехује се отац Антоније, “волите леп поглед.”
По крајевима, испод вишевековних липа у цвату стоје теретна возила. Каросерије служе као постоље за многобројне кошнице (густо збијене, не неколико спратова). Чујем као зује пчеле. Овде их има више него комараца у мојој мочвари. Одмах ту је у стакленим теглама изложен мед за продају.
“Мајски?” питам пчелара с мрежом који је пришао.
“Јесте, јесте (да, да).”
Купујемо мед за београдске монахиње (неће ваљда џабе да нас трпе?), делим иконице пчеларима који су пришли. Млад, кратко ошишан мушкарац прича да је овде недалеко чувано 500 тона неког отрова. Американци су гађали овај резервоар, али су погодили следећег дана кад су отровне материје пребачене у друге резервоаре и одвежене. Да је ово експлодирало то би био крај Србије. Баш су Американцима потребни ови Шиптари! Важно је уништити српски народ – бедем Светог Православља на Балкану. Сатаниста Клинтон ратује против непријатеља сво газде.
Изгубили смо се. Бициклисте у пролазу (дечаци од 10-12 година) питамо за правац. Радо коче, објашњавају. Делим им иконице. Кад су сазнали да смо из Русије – радују се:
“Рус – брат! Рус – брат!”
Целивају поклоњене иконице, дижу их високо. Сузе навиру саме. Господе, благослови Србију!
Манастир Ђитија. XV-XVI век. храм отвара монахиња Јустина (из београдског Ваведења). Игуманија Евлалија има преко 76, у манастир је дошла с петнаест година. У манастиру је педесет осам година. Цифре су просто астрономске. Има их две. Гаје кокошке (има много носиља!), моле се, тако и живе. Покушавам да саосећам с њима:
„Жао ми је што вас има тако мало.”
Саосећање се не прихвата.
„Како мало,” ватрено протестује старица, „анђели су свуда!”
Она боље зна.
„Да ли су вас бомбардовали?” убацује се отац Антоније. „Да ли вас је било страх?”
Гледа у недоумици:
„Зашто страх? Нема страха! Николај Угодник је заштитник.”
Говори као да је лично забранила бомбама да падају у близини.
“Од Илијиног потомства,” смеје се отац Антоније, “он је забранио киши, а она бомбама.”
Са захвалношћу одбијамо шљивовицу и кафу. На крају их помазујем Светим Уљем.
Манастир Кувеждин. Јеромонах Антоније (четрдесет година, кротко лице), монах Јеротеј – то су сва браћа обитељи која се обнавља. Зове да дођемо, нуди шљивовицу, кафу. Записује наша имена у синодик, и нас моли да се помолимо за њега. Кратко разговарамо, опраштамо се.
