Рано јутро. На брзину пијемо кафу и – на пут. Налазимо се на путу према Крушевцу – некадашњој престоници цара Лазара. Пут води дуж уске Западне Мораве. У сусрет нам долазе трактори и камиони, препуни предмета за домаћинство. Избеглице. Ова реч је као ехо рата.
Крушевац. Остаци древног зида. Храм. Споменик у част Косовске битке. Малаксали рањени војник са заставом. Анђео га крунише трновим венцем. Стајемо испред киоска да купимо разгледнице. Поглед ми пада на корице неморалних часописа. На овако отворену бестидност још нигде нисам наишао. Несрећни нови нараштаји! Ко се неће удавити у мутним бујицама блуда које утопљенике носе у паклени бездан?
Професор нас води у собу-музеј, која се налази у згради владе града. Показује мозаик свог друга Србиновића. Јарки разнобојни комадићи повинујући се руци мајстора воде нас у дубоку прошлост. Портрети учесника Косовске битке. Поред канонских приказа је и савремено авангардно извођење. Покушавам да прочитам натпис на прозорском стаклу
„Човече који српском земљом ступаш, било да си дошљак или овдашњи, кад дођеш на поље ово, које се зове Косово, по свему ћеш угледати пуно костију мртвих, те са њима и камену природу. Знај да и данас стојимо као ово камење.”
На улазним вратима је натпис:
“Колико будемо могли, толико ћемо плести своју песму!”
Покрај споменика цара Лазара је група наоружаних војника с фотоапаратом. Крсте се, праве групни снимак. Можда нико неће ни видети себе на снимку. Вадим фотоапарат и молим девојку у пролазу да нас слика. Војници се са задовољством сликају са свештеницима, подижу руке у знак захвалности, журе ка својим похабаним колима.
Крећемо према Храму. Недалеко на клупици се погрбио млади капетан. Изгледа изгубљено. Улазимо у Храм, целивамо Престо. Појављују се локални свештеници, радосно нас поздрављају, воде код себе. Причају за овог капетана:
“Није хтео да иде с Косова. Кад је дошао у манастир који су Албанци похарали није издржао, хтео је да скине војничку униформу и да обуче монашку.”
Тешко је слушати ово без суза. Зовемо капетана, молимо да приђе, да се фотографишемо код Храма. Капетан устаје, скида појас с оружјем, ставља га на траву и тек после тога стаје поред нас.
Од гостољубивих свешенослужитеља добијамо тамјан и фотографије Храма. Остављам им своје касете, а капетану иконицу. Жао ми је да се растанемо. Јереј Драган и ђакон Милан нас прате до кола. Долазе стари војни камиони с војницима с Косова. Искачу, иду према Храму. Отац Антоније је у праву: овде се моле само свештеници, монаси и војници. Тешко нам је да гледамо намучене војнике. Подмитљиви политичари! Удворице – владари! Каква је корист обраћати се вашој савести? Јуде је немају!
„У овом Храму су се,“ објашњава професор, „војници причестили пре Косовске битке.“
Зато војници и долазе. Радује јединство свештеника и војника.
Трстеник. Седимо у кабинету професоровог друга – председника електродистрибуције. Дужност је велика, али неразумљива. Разгледамо велике металне чаше пуне ситних клупчади с графитним влакном. Елементи графитне бомбе. Бацали су контејнере пуне оваквих чаша; приликом експлозије оне су избацивале ова клупка која су се одмотавала, качила на жице и правила кратак спој – избацивала су електроцентрале из строја.
Манастир Љубостиња. Основала га је Милица (у монаштву Евгенија), жена великомученика цара Лазара (стојимо покрај њене гробнице). Сачуван је врло мали део фресака.
Излазимо у неговану зелену порту, упознајемо се с врло живахном и љубазном игуманијом Харитином. Жури да нас нахрани, моли да останемо неко време, да служимо – жао јој је што журимо даље.
Наш следећи циљ је манастир Жича, резиденција епископа Стефана. Прелазимо Западну Мораву. Заустављамо се поред бомбардованог моста. Беспомоћним погледима пратимо избеглице. (Још једно принудно стајање – на путу се испречила колона војних камиона.)
У даљини су лепе као насликане црвено-смеђе манастирске куле. Улазимо у Храм из XII века. На улазу, поред запаљених цвећа стоје мушкарци и жене у црнини.
„Рођаци човека који је погинуо на Косову,” објашњава архимандрит који нас прати.
„Помози им, Господе,” крстимо се и пролазимо у дубину Храма.
У тужној тишини гледамо фреске. Скоро да се нису сачувале. Ликови светаца у Олтару су огуљени. Идемо према излазу. Поред упаљених свећа под риба усамљена искушеница. Више нема рођака. Појемо „Со свјатими упокој.” Кријући сузе искушеница окреће лице. За утеху јој остављамо Јерусалимски Крстић с латицама цвећа од Свете Плаштанице. Целива руку са захвалношћу.
Епископ Стефан. Постарији, једноставан. Дочекујући нас клања се:
“Много вам хвала што сте дошли.”
Позива нас у архијерејске одаје. Професор му потписује своју књигу. Угледавши се на њега и ја остављам књигу и касету.
“1941. године,” тихо ми каже професор, “усташе су убиле 28 рођака епископа Стефана. Убили су му оца, брата, и све потомство.”
У шоку смо. 28 рођака! И требало је то преживети! Не само преживети – не сломити се, не постати озлојеђен! Ово није могуће вез вере.
Улази архимандрит у годинама које уливају поштовање (80 година). Очигледно, нешто га је узнемирило, узбуђено гестикулира. Чујем речи:
“Јељцин… 700 милиона долара… Продали су. Жидови, масони!”
Преводилац није потребан.
“Отац Јулијан,” представља га професор, “врло духовни монах у Србији.”
“Најдуховнији,” смирено га исправља епископ.
Записујем где су остали монаси и монахиње на Косову. Мушки манастир Грачаница, женски Соколица, мушки – Дечани, и још женски – у Пећи.
После заједничке трпезе опраштамо се од кротког епископа. Архимандрит Јулијан обећава да ће нас чекати у манастиру Студеница.
Игуманија Јелена у манастиру води иконописну радионицу. Свуда су строги византијски ликови. Хвала Богу, не иконопишу у сликарском маниру.
“Време је, време, труба зове,” чује се познати глас.
Клањамо се и седамо у кола.
“Добра монахиња.”
“Да, да-да,” одазива се на моју похвалу Недељковић, “има грчевиту енергију.”
Отац Антоније је праснуо у смех.
“Хтео сам да кажем: уздржану енергију.” (У питању је игра речи, односно омашка на руском: судорожный и сдержанный.)
Код месташцета Матарушка Бања стајемо. Испред нас је хаос. Гомиле избеглица. Српска полиција преграђује пут. Професор и ја идемо.
“Где је командир?” пита Драган Растков.
Прилази уморан човек с токи-вокијем.
“Професор Драган Недељковић, — гост из Русије. Идемо у манастир Студеницу.”
Одмах се око мене стеже обруч избеглица.
“Где су Руси? Шта је с Русијом?” с негодовањем продире крупан човек средњих година.
Остали стоје ћутке, чекају на одговор.
“Шта је с Русима? Јевреји владају у Русији! Нас су продали! Вас продају!” с болом скоро вичем у одговор.
Чини се да друго нису ни очекивали.
“Браво! Све знамо!” стеже ми руку.
Командир моли мештанина да нас спроведе обилазним путем. Идемо по рупама, заглављујемо се у глини. Из кола иза нас искаче момак, машем нашем водичу – нас тројица гурамо аутомобил. После мањег обилажења излазимо на пут. Захваљујемо се вођи пута, поклањамо му иконице — спуштамо се планинском стазом.
Честе су избеглице на тракторима, стари војни камиони, минирани мостови, срушене сељачке куће. Поздрављам те, Трећи Миленијуме! Какав си ти сам ако је твој дах смртоносан за живе?
Изузетно леп крај. Пролазимо преко планинске речице Студенице. Ево и манастира с истоименим називом. Јеромонах Антоније (школовао се у Сергијевом Посаду, зна руски) већ зна за наш долазак, пре свега нас води у трпезарију. После традиционалне чаше воде с медом и кафе срећемо се с Настојатељем – дивним Старцем Јулијаном. Он је већ овде. Грли нас као давнашње познанике. Да, Једноставност је сестра Мудрости, мајка Љубави.
Идемо на службу у Храм. За две певнице су четири појца, по два на свакој. Манастир је радни, братије нема много. На улазу, с десне стране целивамо мошти Симеона Мироточивог. На амвону, с десне и леве стране су гробнице са светим моштима преподобне Анастасије – мајке Светог Саве и њеног сина, краља Стефана, у монаштву Симона. Света породица. Целивамо Престо, гледамо фреске у храму. Старе су – с краја XII – почетка XIII века. Јеромонах који служи и протојереј Антоније заједно читају Акатист Мајци Божијој. Позади се као сирочад сместило троје парохијана. Нема баш много народа. Кроз прозор се чује снажно добовање капи. Трећи дан пада киша.
Обедујемо. Према оцу Намеснику се повио јеромонах који је служио, нешто шапуће.
„Опростите,” устаје он, „морам да вас напустим, с Косова долазе аутобуси с војницима и полицајцима.”
Излазимо заједно. Гледам како војници – млади момци – брзо пролазе у летњу манастирску трпезарију. Бучно седају за мермерне сточиће. Настојатељ пружа тацну с многобројним чашицама у које је наливена ракија. Неки испијају наискап, неки пијуцкају. Прилазим ближе. Кад су видели руског свештеника утишали су се.
“Да ли могу да одем на Косово?”
Као по команди, почели су да врте главом:
“Не може се. Французи, Албанци.”
Гледам њихова једноставна лица. Радујем се топлом општењу свештенства и војника. У Русији такво јединство нисам видео. Шта значи живети у сталној опасности, бити на ивици смрти. Говорим о томе људима који седе. Сви сагласно климају главом, показују Крстиће, крсте се – преображавају се. Мало сам попричао с њима, све сам благословио и отишао да се припремим за Свето Причешће.
Киша. Непрекидна киша. Небо плаче над Србијом.
