Недељна Литургија је почела у 9 сати ујутру. Празан Храм. Само једна представница света – жена средњих година у панталонама – као сироче се сместила поред стуба. На заједничкој трпези кажем то игуману.
“Нема горива,” уздише отац Доситеј.
“А да ли је раније неко долазио недељом?”
“Јесте, јесте, сто људи.”
И овде се осећају последице рата.
Отац Антоније ме је после Службе натерао да узмем парче папира и да препишем песму:
“Треба, треба, овде смо живели.”
На опроштају вади папир, моли ме да прочитам. Читам.
“Хвала, хвала, много хвала!” оцу Доситеју навиру сузе на очи, са захвалношћу ме целива у раме.
Тешко да је потпуно схватио оно што сам прочитао. Али реч Косово не треба преводити. За сваког Србина то су бол и сузе.
Раваница. Женски манастир. Свештеника има више него парохијана. И у Олтару, и за певницама, црне се расе и подрасници. Епископ Василије весело пита како нам се свидело у гостима у Гргетегу.
“Хвала, хвала.”
Отац Антоније се дуже и слободније захваљује на румунском.
Почиње Свеноћно бденије. Сутра је за Србију Велики дан – Видовдан. Спомен на цара Лазара, дан косовске битке.”
После Богослужења и вечерње трпезе излазимо из конака. Манастирска порта је обасјана светлошћу. Епископ у малом омофору иде у Храм да мироше парохијане. Народ седи, стоји, шета. Дим је свуда унаоколо. Светле се црвенкасте тачке цигарета у рукама протојереја, јереја и ђакона. Ево, с упаљеном цигаретом у рукама у сусрет иде снажни бас – настојатељ Храма. Нимало се не збуњујући, повлачи дим, зове попадију, упознаје нас с децом, зове у госте. Срдачно се опраштамо.
“Они имају врло нејасну представу о фарисејству,” кажем оцу Антонију, “живе изнад греха.” Он прасне у смех.
