Перевод Гордана Дорославац
Неизмерно тужно. «Радости моја, не брини ни о чему» — док размишљам о оцу Роману понавља се у мојој глави стих једне од његових песмама. Иако себи стално понављам да земаљски пут није вечан и да је он кренуо у најбољи Горњи Свет, ипак сам лишен суштинског дела мог бића, сродне душе. Име тог губитка је — јеромонах Роман.
Упознали смо се и зближили неочекивано. Волео је моју живописну уметност а у мени је нашла одзив његова танана поетика, крхке и опсежне слике природе и Божанствене васионе.
Широка популарност стваралаштва оца Романа дошла је крајем осамдесетих — почетком деведесетих година двадесетог века. Да ли је потрбно говорити о значају утицаја уметности оца Романа на верујуће и неверујуће Русе, али и странце? Он је, несумњиво већ оно што је у Русији «класик» (опште познати значајан писац несумњивог квалитета – прим. превод.) — класик речи, духовне поезије. И чини ми се да је кључ разумевања личности оца Романа — слика извора, кључ са живом водом, која се даје људима којима душа жеђа за нечим чистим, подугачким, дубоким, руским. Није ли то жива вода о којој је говорио Спаситељ Самарћанки крај Јаковљевог извора? Баш та! Отац Роман је створио животворна песмопојања о Господу, укорак са песмопојцем Давидом, са преподобним Романом Слаткопојцем, у чију је част именован у монашењу. Ја, као пејзажиста, остајем поражен дубином проживљавања и великим уметничким сликама у стиховима оца Романа («ждралови, дословно крстови са звоника», «листопада скривена бол под покровом зиме умире», «и траве се тихо клањају у пасу, када им се приближи рука»…)
Иза спољашње једноставности крије се велики рад душе, интелекта, познавање живота у његовим различитим појавним облицима. Пејзаж осликан било у поезији, у музици, књижевности, сликарству, представља лакмусов папирић за човечију душу. У пејзажу, уметник открива сав свој тајни унутарњи свет, крхку посуду од алабастера и представља слушаоцу или гледаоцу као своје откровење о Божанском свету и свим његовим мистеријама. Својевремено је отац Роман покушавао да изабере чиме ће се озбиљно бавити, сликањем или литературом, али, како је он сам са осмехом признао, сликање је сувише захтевно и заморно занимање. А за поезију је довољан блокчић и оловка. Удобно и компактно. Али, упркос томе, његов уметнички ликовни таленат је нашао свој израз у иконопису: отац Роман је насликао иконе за храмове скита Ветрово.
Последњих година отац Роман је носио крст тешке болести и носио га је достојанствено, без роптања и кукања, већ сасвим супротно, са захвалношћу Богу за могућност да се припреми за вечност. И баш у то време смо се упознали. У Москви, у то време је због болести живео у Сретењском манастиру на Љубјанки, прелазећи улицу, нашао би се пред мојом кућом, доносећи са собом не само слаткише за децу, већ и ведро оптимистичко расположење.
Склоност оца Романа ка лутању и молитвеној самоћи («хвала Богу, поново сам сам… ») мени је такође блиска. Путујући по Русији и иностранству, несвесно схваташ да душа налази задовољство само у домовини. Ето, и отац Роман је, много путујући по свету (узгред, његова поезија је преведена и на друге језике, између осталих и на српски и бугарски), бескрајно је са свих својих путовања журио у Скит Ветрово, место које је он испунио својом душом, градњом храма, талентом иконописца. Промисао је и то што је Господ призвао путника (страника) себи на Београдском аеродрому при повратку кући.
Као уметник волим да сликам снег, воду, ваздух и због тога ми је веома близак избор места за скит оца Романа — поред водене стихије. Недалеко одатле, на Псковском језеру, живео је и духовник оца Романа, старец Николај Гурјанов. Сви ми долазимо из детињства: изгледа да је будућег монаха одраз детињства мирних вода Десне на Брјаншчини, довео у усамљени псковски ћорсокак огромне Русије. Русије, која живи у његовом срцу и којој је о. Роман посветио целог себе и као песник, као молитвеник и као патник за Домовином и њеном историјом.
Немогуће је не сетити се дела Светог Николаја Српског «Молитва на језеру». Чини се да је вода стварно способна да усмери човека на дубину достизања промисли Божије о свету.
Олег Молчанов. Љиљани цветају
Мало коме је познато да је неко време у својој келији отац Роман спавао у мртвачком сандуку. Размишљање о смртном часу — древни је аскетски монашки обичај. Ја се такође сећам чизама оца Романа. Питао сам га: «Како је и лети и зими у тако тешким кожним чизмама?» Отац Роман се у одговор само осмехнуо. Неки ће се сетити веома тешког штапа, направљеног од отпадног метала, са којим је могао да хода сатима, а да га не испусти из руку и без икаквог знака његове тежине. Важан детаљ изгледа оца Романа била је монашка капа, кукуљица, коју су носили монаси Свете Русије, што му је давало препознатљив монашки изглед, непознат савременом оку, тихо сведочећи о нечему непроменљивом, древном и неуништивом. У живој успомени је и његов спор говор, готово увек праћен осмехом и дозом ироније, његова друштвеност и однос са разним људима. Сваку судбину је примао к срцу. Чак је и вожња таксијем увек била прилика да се зарони у живот и судбину особе која га вози. Отац Роман је увек покушавао да плати више за вожњу, говорећи: «Послаће новац својој породици, својој деци, назад у Таџикистан». Није могао да остане равнодушан.
У многодетној породици моје супруге Варваре, појање оца Романа било је стално присутно од раног детињства. Често су слушали његове песме, затим их и сами певали, рецитовали их и сматрали их саставним делом свог живота. Стога је за свакога од њих сусрет са њим лично био право чудо и извор утехе. Отац Роман је био искрено одушевљен што је упознао сестре моје супруге, којих она има четири, њихове породице и, наравно, родитеље — оца Павла Бурова и мајчицу Наталију. Био је то веома топао сусрет. Сви су осетили да су срели сродну душу, некога кога су познавали целог живота. Касније је у Николо-Перервинској богословији одржано вече посвећено раду оца Романа, где је он благословио све сестре (њих пет) за наступе.
Користећи прилику, многи људи су долазили у наш дом, срећни што виде оца Романа, да приме његов благослов, попричају и, наравно, певају песме засноване на његовим стиховима. Сваки сусрет се завршавао топлим опроштајем и обећањем да ће се поново видети. И током наших последњих сусрета, када се отац Роман почео приметно лошије осећати, наши покушаји да се бринемо о његовом здрављу и препоручимо му друге могућности лечења завршили су се светлим осмехом и речима: «Не брините! Добро сам». Чинило се да су ове речи сваког од нас усмериле ка духовном разумевању наше неизлечиве болести. На крају крајева, то нису биле само формалне речи. Он их је заиста прожео непоколебљивом вером у Божју промисао за њега, вером да је све заиста ДОБРО са њим, пошто му је Господ послао такво искушење за спасење његове бесмртне душе.
Након опела у цркви у селу Боровик, где је сам ваздух испуњен шуштањем огромних, гранатих борова и свежином, поворка са ковчегом оца Романа стигла је до речице Лочкино. Никада нећу заборавити такав одлазак, такаву заупокојну молитву. Личило је на сцене из филмова Тарковског или Бергмана. Уз непрестано певање свештенства и лаика, ковчег су ставили на два чамца, упарена заједно, и полако кренули пловним путем мале реке, вијугајући кроз високу трску и траву. Један окрет, други окрет — и необична поворка нестаје из вида иза шаша који светлуца на сунцу. Тајанство…
У последњим месецима свог живота, отац Роман је писао поезију готово свакодневно. У њој је изражавао искрену патњу због тренутног стања друштва и догађаја који се одвијају у нашој земљи. Сваком стиху претходио је епиграф из Светог писма, који је давао општи тон за духовно разумевање песме.
Много успомена остаје… Сликање три портрета оца Романа, заједнички пројекат објављивања календара са његовим песмама и мојим пејзажима. Путовања код мог пријатеља Јурија ради откривања моштију светаца, општење оца Романа са мојом децом, која су му доносила своје књиге, а он их је гледао, разговори, песме и још много тога. Ипак, отац Роман нам је заповедио да не причамо много, већ да се молимо за њега, што сада и чинимо у нашем редовном молитвеном правилу. И верујемо да је Господ несумњиво прихватио оног који га је толико волео током читавог свог земаљског живота и чији глас наставља да одјекује у његовим песмама сада и заувек. Амин.
Олег Молчанов,
заслужни уметник Русије, академик Руске академије уметности
Сайт «Ветрово»
20 августа 2026
