Јеромонах Роман. Пакао долази из правца раја

В последний день 2020 года на сайте Свято-Введенского монастыря Белграда было опубликовано прозаическое размышление иеромонаха Романа «Ад приходит со стороны рая» в переводе на сербский язык.

Пре неколико деценија у Псково-Печерски манастир су дошли студенти духовне академије. Један од њих, младић у финим ципелама који је изгледао самоуверено, дошао је код нас за певницу. Нечим сам га заинтересовао, следеће вечери сам схватио чиме:

— Сутра ћу да служим код намесника као ипођакон, дај ми свој подрасник, мислим да ће ми одговарати по дужини.

Имао сам два подрасника: један прилично изношен, радни, у њему сам, кад сам био слободан од послушања за певницом, цепао дрва, у другоме сам ишао само у Храм. Било ми је непријатно да одбијем госта, донео сам му свој црквени. Пред одлазак, враћајући ми подрасник, академац ми је признао да би могао да прими монашки постриг, али само да живи у граду. Веома ме је зачудило што студент духовне академије не схвата суштину монаштва, али га нисам убеђивао у супротно, одлучивши да се само нашалим:

— Па да, у ципелама не може свуда да се прође по селу.

Сетио сам се сусрета са студентом неколико година касније, кад сам већ као јеромонах преписао овај одломак да бих прекорео себе:

„Сиријско-месопотамско монаштво. Аскетски начин живота. У том смислу сиријско монаштво је оставило иза себе првобитно египатско. Оно је изумело најтеже и најчудније врсте подвига. Ту су подвижници живели у просторијама нижим од људског раста, где је требало увек имати сагнут положај тела, или, напротив, под потпуно отвореним небом лети и зими, у колибама без прозора и врата, у висећим округлим корпама које се љуљају. Управо је Сирија изумела подвиг столпничества. Није ни чудо што је и у смислу поста сиријско монаштво превазишло друге земље. Тако је овде постојала врста подвижника који су се називали биљоједима, они нису употребљавали хлеб, кувану храну и вино, а кад је наступало време да окусе храну, сваки од њих би, узевши срп, одлазио да лута по планини као животиња која пасе и хранио се биљкама. Нигде нису досезали ни до таквог степена умиљења, као овде“.

Да, лакиране ципелице и свилене расе древни подвижници нису могли да сањају ни у кошмарном сну. Судећи по томе како су се хранили, можемо да претпоставимо како су се облачили. Авај, савременом монаштву које кокетира са светом, ученом, образованом, продуховљеном магистратуром, које звецка свим могућим орденима и медаљама, остало је само име. А ако узмемо у обзир да неко прима монаштво ради напретка у каријери, користећи га као мостић на путу ка епископству, онда ће монашке одежде пре да осуде, него да оправдају властољупца који носи покајничке одежде. На срећу, има монаха који покушавају да трезвено схвате своје служење, они кажу: „Ми смо иноци – то значи да смо ини (другачији). Ми треба да се разликујемо од овог света“. И зашто само иноци треба да се разликују од овог света, а не и сви хришћани? Зар је Царство Божије обећано само монасима? Али погледајте ко стоји у Храму – жене нашминкане, ошишане, у панталонама. За пар деценија тетоважа и гвоздене дрангулије на лицу, које би раније изгледале као нешто недолично, постале су норма. И не само да тако долазе у Храм, већ имају храбрости и да иду на исповест и приступају Чаши. И да ли зато приступају да би се обновили, постали нови човек, променили се споља и унутра, или да би, након што добију олакшање, наставили да живе као што су живели пре? А пастири, уместо да саветују, зову да се приступи Светом Причешћу сваке недеље, без исповести и поста, као, довољни су среда и петак. Осећајући да нешто није у реду, познаник, градитељ Храма, питао је старешину зашто он свима редом допушта да приступе Причешћу. Одговор је био запањујући – не треба никог одгурнути, треба прехранити породицу. Али да ли је Господу угодно такво служење, кад је зарађивање новца важније од спасења душа?

Зар није жалосно кад пастир и паства не желе да се разликују од света? А како и да се разликују кад покушавају да иду са њим укорак, подражавајући га, угађајући му, претварајући Домове Божије у клубове и позоришта? Свуда је обиље манастира, Храмова и духовних школа, али погледајте савремене мисионаре. У кога све дух времена није претворио пастире и архипастире! Ту су и репери, и фудбалери, и хокејаши, и дизачи тегова, и боксери, и блогери, и малтене кловнови – ту се може наћи храна за било коју страст.

Зашто најученији мисионари са свештеним чином неће да подражавају апостола Павла? Он није био ни учесник, ни навијач на спортским такмичењима, зарађивао је за хлеб својим рукама, правио је шаторе и проповедао Истину онима који су је тражили, а није нудио забаву онима који желе да убију време. Зашто се данашњи мисионари не би спустили у рударска окна , узели рударски чекић и радили мало заједно с рударима, да би у слободно време поразговарали с њима и о смислу живота? Нема свуда рудника? Али свуда има болница, машина, или просто лопата и секира. Не, век забаве је довео до свог нивоа чак и свето дело просвећења. Данас је без забаве незамисливо звати у Дом Божији! Тако и претварају Храмове у позоришта, а свету Литургију у телевизијску представу. Згодно, безбедно и неоптерећујуће. Под руком је рај, и није проблем што је он карикатура Божијег Раја. Тиху спасоносну Луку запљускују погубни таласи, а хришћанство, прожето духом овога света, неће ни да зна да пакао долази из правца раја.

Јеромонах Роман
3-9. децембар 2020
Скит Ветрово

Перевод Весны Маричич
Сайт Свято-Введенского монастыря в Белграде
31 декабря 2020