Олга Надпорошскаја. Божја реч је последња!

Перевод Гордана Дорославац

У септембру 2025 године отац Роман се вратио у скит Ветрово из Московског Сретењског манастира. Био је блед, мршав, с муком је ходао ослањајући се на штап своје мајке, монахиње Зосиме. У једном од првих разговора је рекао да су му лекари дали још пола године живота и било је јасно да је део тог рока већ прошао. То се могло лако прочитати и из стихова које је написао у то верме:

У исто време, читајући друге стихове оца Романа које је написао десетак година раније, може се разумети да се он и тада припремао за умирање — али је ипак успевао да уради јако много на земљи. У њему су се на јединствени начин сједињаавали тажња ка уједињењу, монашко одрицање од света и дубоко разумевање људи, способност за пријатељску комуникацију са њима, способност да их загреје и да им не дозволи да тугују. И тих последњих пола године у Ветрову он је наставио да прима ходочаснике, да разговара са њима и са братијом из скита. Отац Роман је далеко више веровао Богу него лекарима и све своје наде је полаао у њега — о чему је такође говорио у стиховима које је написао у јесен 2025 године:

Отац Роман је као и раније долазио у трпезарију, седео заједно са осталима за столом, а када би устао од стола, легао би на кревет у истој тој трпезарији и настављао да разговара лежећи. Увече би се разговори често настављали у његовој келији. Он је још увек много певао — и црквена песмопојења и народне песме које је у детињству певао са својом мајком.

А када је престао да служи литургију — служио је јеромонах Пафнутије. Отаац Роман би у време литургије седео у столици али би понекад прилазио и клиросу (хору) и певао “Трисвето” или “Херувимску” свом снагом свог необичног (несвакидашњег) гласа, покушавајући истовремено да друге научи да правилно певају. Певати макар и приближно као он је било немогуће, али је од тога долазила нека радост зато што он сам има толико снаге да тако пева. На крају литургије би отац Роман улазио у олтар и причешћивао се.

О томе шта се у то време дешавало у његовој души може се закључити по његовим стиховима. У својим стиховима отац Роман је увек откривао душу искрено и једноставно, и у томе је можда највећа вредност његовог стваралаштва. Можда нас поезији јеромонаха Романа привлачи не само као литерарно умеће, већ и као могућност да се приближимо унутарњем свету духовног човека. (Хтела сам да напишем Божијег човека, али знам да отац Роман то не би допустио – за њега је бити Божји човек било највише звање.)

Ми смо као и до тада радили на сајту “Ветрово” и почетком јануара сам од оца Романа добила кратку поруку: ”Послаћу кратку песму, можете да је ставите у читуљу^✷, али је можете објавити тек после смрти аутора“.

Господе Боже над војскама,
блажен је човек који се нада у Тебе.
Пс. 83: 13

Али, после неког времена отац Роман је дозволио да та песма буде објављена “да би све било у реду и да се она не би загубила”. Предложио ми је да испод објаве ставим напомену: “Молим да се ова песма не повеже са аутором лично, већ са његовим лирским херојем”. И ја сам такву напомену и ставила, мада сам одувек сматрала да у стиховима оца Романа нема никаквог лирског хероја — већ само његов сопствени глас. А када сам следећи пут допутовала у скит, приметила сам да се на Литургији чула молитва за излечење оца Романа, које раније није било.

Зима се ближила крају, а са њом и рок који су лекари дали оцу Роману, али је он и даље био са нама. Отац Роман није показивао своја осећања али је последњих дана фебруара написао песму:

Уздај се у Господа свим срцем својим.
Прич. 3: 5

Почетком марта отац Роман је почео да се спрема за пут. Понеко је покушао да га одговори, али нико се није усуђивао да га задржава. Друге седмице Великог поста у кућној цркви је била одслужена ноћна Божанствена литургија. После ње смо прешли у трпезарију да попијемо чај и упалили три свеће на свећњаку. Отац Роман је поседео са нама за столом, али је ускоро легао. По обичају који је он одавно увео, разговор за столом после Литургије је увек почињао разговором о прочитаном Јеванђељу. Тог пута је било прочитано Јеванђеље о узетоме — у преводу на српски звучи овако:

И уђе опет у Капернаум послије неколико дана; и чу се да је у кући.
И одмах се скупише многи тако да не могаху ни пред вратима да се смјесте; И казиваше им ријеч.
И дођоше к њему са узетим, кога ношаху четворица.
И не могући приближити се к њему од народа, открише кров од куће гдје он бијаше, и прокопавши спустише одар на коме узети лежаше.
А Исус, видјевши вјеру њихову, рече узетоме: Синко!Опраштају ти се гријеси твоји!
А ондје сјеђаху неки од књижевника и помишљаху у срцима својим:
Што овај тако хули на Бога?Ко може опраштати гријехе осим једнога Бога?
И одмах разумевши Исусу духом својим да они тако помишљају у себи, рече им: Што тако помишљате у срцима својим?
Шта је лакше? Рећи узетоме: Опраштају ти се гријеси; или рећи: Устани и узми одар свој и ходи?
Но да знате да власт има Син Човјечији на земљи опраштати гријехе, рече узетоме:
Теби говорим: Устани и узми одар свој и иди дому своме.
И уста одмах, и узевши одар изађе пред свима тако да се сви дивљаху и слављаху Бога говорећи: Никада тако што не видјесмо (Мк. 2: 1-12).

Отац Пафнутије нас је подсетио на садржину тог одломка, навео тумачење светих отаца и упитао нас да ли неко хоће да допуни његову причу или да нешто пита.

— Имам ја питање, — рекла сам када сам схватила са се нико није спремао ни да га допуни, нити да нешто пита. — Ако је Исус исцелио болесног као потврду својих речи о опроштају грехова, зашто се то сада тако не деси? Свештеници нам стално опраштају грехе, али да они некога излече — то је искључено, то могу само Свети! А рекло би се да та два чуда морају да иду руку под руку!

Мало се одужила пауза и уто се зачуо глас оца Романа:

— Шта, шта?

Поновила сам питање како сам могла.

— Зато што Бог има промисао о сваком човеку — одговорио је отац Роман. — Он зна коме какав кртст треба послати. Дар исцељења је дао само Апостолима. Ако нам греси не би били опраштани, како бисмо се кретали даље под толиким теретом? А и болест је човеку због нечега потребна. Тако да та два чуда не иду руку под руку.

Следећег јутра смо отпутовали у Санкт-Петерсбург, одакле је отац Роман отрутовао у Србију. Са собом није понео нотбук, није слао нове стихове, јако јје ретко писао, а 19. маја је је стигла вест да је умро на повратку за Русију.

Последњих година отац Роман је боловао и научио ме је да никада не треба губити наду. Бог ради чак и онда када се чини да нема места нади. Ако би отац Роман отишао у нигде, онда и наш живот не би имао никакав смисао. Али, он је отишао Господу, а тај пут је тачно тако отворен и за све нас. Божја реч је последња! Она ће се чути за нас у Вечности.

Олга Надпорошскаја
Уредница књига јеромонаха Романа и веб-сајта Ветрово,
Оснивач Фонда за стваралаштво јеромонаха Романа Матјушина

^✷Црна страница на сајту.

Читать статью на русском языке.

Сайт Ветрово
28 июля 2026