МЕНЮ

Ветрово

Сайт, посвященный творчеству иеромонаха Романа

Оче Романе, Ви сте широј духовној јавности познати, поред осталог, по Вашим стиховима и духовној музици и по месту где ви као монах обитавате, острву у мочвари….Многи свети оци су се осамљивали, па су се после неког времена враћали у свет, или су се из „своје пустиње“ обраћали и говорили свету. Мада знамо сви да су духовници говорили да само место по себи „не спасава“, ипак да ли саветујете световним људима, који живе по великим градовима, који су духовно контаминирани, да бар повремено напуштају велике урбане центре, и да се, уз молитву на неким местима у природи, физички и духовно освеже. И да наравно, као што то модерна еколошка култура чини, не славе само природу, већ и њеног Творца?

— Место не спасава. Свугде се може подвизавати или гинути. Све зависи од тога да ли – са Богом или без Бога човек живи. Наравно да је општење са природом неопходно, јер је она последња нит која човека везује са Творцем. Град води ка спољашњем, а природа помаже враћању унутрашњем свету, ту где је Царство Божије. Знам много људи који су кроз лепоту Божијег света пришли Творцу.

Када сте причали да Вам је у совјетско време, приликом једног искушења да напустите манастир, отац Николај, да Вас утеши, отпевао једну руску народну песму, ја сам се сетио приче једног човека Србина, који је живео у Европи и уопште није био верујући. Живећи тако у туђем свету, био је у великој психичкој кризи. И једном се десило да је тамо чуо једну српску народну песму и рекао је да му је тада у души било много лакше. Колико је данас битно, у овом временум када је рок и друга популарна музика присутна на сваком кораку, у медијама, маркетима, која је, ипак морамо то рећи, деструктивна, да у нашим земљама сачувамо народну музику, као једну врсту колективног стваралаштва, која иако не увек, можда и не представља путоказ ка духовности, али ипак одређује кутурни и национални идентитет човека?

— Све најбоље – и у Србији, и у Русији, дошло је из народа. Пословице, изреке, народне песме, сам језик, — то је непотрошив извор чисте воде. У тешким временима богоборства народ је сачувао најважније – Веру. Народни корени и Православна Вера чувају народ од губитка самосвојности, не дајући му да постане храна антихристу, да се раствори у вавилонској смеси.

Духовно буђење Русије је данас заиста чудесно и нешто велико. У Совјетско време црква није могла да штампа књиге, осим Библије, и богослужбених књига, па је свака врста духовног импулса била значајна. Колико су Ваши стихови отпевани на гитари, и уопште духовна музика, имале утицај на духовно буђење Русије. Мислим да је важан тај првобитни импулс за савремог човека, духовна песма, нека књига, разговор… Важно је остварити први корак ка Цркви, која је брод спасења, а после, иако духовни живот никад није лак, ипак је лакше…?

— Нецрквени свет је налик на траву у подземљу: жути, кржљави изданци – и другачија она и не може да буде када нема светлости. И свакој влати такве траве се чини да тако и треба да буде, зато што су све исте такве закржљале. И ако та влат остане да живи тако без светлости она је осуђена на пропаст. Али дешава се и да – скоро да је исклијала на горе, али је ударила у камен или отпалу грану и не може да се прибије на светлост дана. Е, тада у је потребно то што Ви називате импулс. Потребно је оно што ће померити тај камен или отпалу грану, да би проклијала лат видела прави свет и оживела. Знам да су такав импулс у безбожно време биле и моје песме. Али било би нескромно рећи да су оне на неки начин утицале на препород Русије: како може једна капљица утицати на океан?

Ви сте рекли да као што човек пије воду из чесме, која је са хлором (многе такве синтетичке производе конзумирамо данас), он некако жели да прихвати и неко разводњено и разблажено православље. Често у духовном животу желимо да примимо и прихватимо само оно штом нам прија души а када треба да коренито сечемо наше рђаве навике, страсти, грехове, ту иде теже….Како се охрабрати за окршај са собом….Отац Симеон из манастира Рукујима у Србији, често говори: „Ко победи себе јунак је највећи“.

— „Разблажено“ Православље није спасоносно. Победа над собом је – највећа победа, почетак Спасења. Јер одувек је човек имао три непријатеља – самог себе, свет и ђавола. Онај ко није победио себе, неће победити свет, а тим пре ни ђавола. Али како победити себе без Божије помоћи, без Благодати, без Христа? Немогуће је. Ето зато је човечанству неопходно традиционално Православље.

Оче Романе, Ви сте више пута били у Србији. Први пут сте дошли у Србији током НАТО агресије 1999.године. У односу на данашње, то је ипак било славно време. Чини се, да се након петооктобратског преврата 2 000.године, огроман политички, економски, културни, законодавни утицај Запада, одразио и на духовно стање у Србији. Као да смо ушли у некако духовно мртвило. Како Ви видите Србију данас, како да се боримо против млакости (нити смо врући нити хладни)…Има ли у Србији „врхова» о којима сте раније говорили, који духовно и на сваки начин могу да предводе српски народ на његовом духовном, националном и есхатолошком путу. И како видите тај такође чудесни однос, љубав и пријатељство српског и руског народа?

— Строге посвећености, без које је Спасење немогуће, недостаје многим данашњим хришћанима. Јако је важан жив пример. Земаљски живот са својим потребама и нервозном јурњавом гута не само мирјане. Погубни таласи из света продиру и у Цркву. Стараца, може се рећи, нема. У будуће ће бити још горе. Нама је Апостол љубави заповедио: „Не љубите свијета ни што је у свијету. Ако неко љуби свијет, љубави Очеве нема у њему“ (1Јн. 2:15) И шта ми видимо – представници Цркве кокетирају са светом, подилазећи његовим искушењима и страстима. Што се тиче пријатељства српског и руског народа… Нама је дат Велики Дар – Свето Православље, које је наш врхунац. Сачувамо ли Га – сачуваћемо себе. Што се тиче српских духовних висина, лично сам познавао сада покојног архимандрита Јулијана, а такође сматрам да Србија, а и не само Србија, има велики узор – блаженопочившег Патријарха Павла.

Како би нам описали духовно стање у Русији? Видимо да се граде нове цркви и манастири, у односу на совјетско време заиста изгледа изузетно видети како добро сарађују црква и држава. У времену када је хришћанство изложено жестоком духовном нападу на Западу, а жестоком физичком нападу и прогону на Блиском Истоку, Русија постаје једина земља, која штити хришћанство, односно православље. Очи многих слободоумних људи су уперени у Русију. Како Ви то видите?

— Да, споља је све прекрасно, граде се цркве и манастири. Али није тек тако рекао св. Јован Златоуст: „Најгори прогон је када нема прогона“. Нико не чува месо у топлом – потребни су или хладноћа или со. Нажалост, со губи снагу, па ипак црквени народ још увек чува Божије.

Оче Романе, молили бисмо Вас да за крај дате неку духовну поуку за читаоце Геополитике у Србији. Људи су различити, са различитим проблемима, али свака духовна поука и путоказ у овом противречном времену су добро дошли?

— Тешко да имам право да било коме дајем савете. Па ипак да би се олакшао живот, желео бих да напоменем неке од духовних закона.

Без разлога и користи нико не страда.
Смирена душа не страда.
Ономе који Бога љуби све је на корист.

„Геополитика“ № 100, август-септембар 2016

Заметки на полях

Витрина

Кни­ги иеро­мо­на­ха Ро­ма­на

Этот сайт создаётся безвозмездно – из любви к настоящей духовной поэзии и желания познакомить с ней как можно больше читателей. Но если у вас есть желание материально поддержать нас, мы будем вам очень благодарны!