МЕНЮ

Ветрово

Сайт, посвященный творчеству иеромонаха Романа

Помощь сайту

Поводом песама оца Романа Матјушина

Циљ вере није утеха, него истина, не постоји место где човек може склонити своју главу!… Лепота личног посвећења у нади, вери и љубави често је иста она лепота коју грешан човек тражи и налази у светској поезији. Писати песме, стварати песме, певати песме — идентично је црквеном појању, у којем се цитирају, надахнуто, из духа ка духу, и поново уздижу давно исписани псалми и друге, бескрајно продубљене, грађене и дограђиване форме верских књига, сведочанстава и докумената душевне муке и мудрости човечанства. Ако нас је песма одржала, онда је та песма пре свега појање под неразрушивим куполама наше Православне цркве. Никада нећу заборавити како сам још као малени дечак, уживао у речима и музици које сам за време Службе, нетремице слушао са хора и из певница Велике српске православне цркве Светог Ђурђа у мојем родном месту. Још бесловесан – ко може да тврди да ја нисам разумевао стихове и речи овог блаженог певања? Разумео сам их, још како. Моје срце и мој чисти дух разумели су! То сведоче и моје данашње године и храброст моје душе која се увек пунила снагом свете Литургије, толико облигатно испуњене музиком и поезијом. Поезија и поетика хришћанства је толико велика и значајна по наш народ, по наше и образоване и необразоване људе, њихову душу и постојање, да је обична глупост историју и поезију „световне“ провенијенције, одвајати од поезије која се ствара под окриљем светих манастира, светих земаља, светих храмова, богословија и народних школа широм земаљског шара. Поезија је једна, као што је Бог један, само кад из ње, опште, отпадне (а то се дешава по природи ствари) све оно што је исписано из тривијалних, приземних, охолих, нехуманих, незналачких, бедних и неуметничких разлога светске распојаности, таштине, мизерије и хуле. Разуме се да поезија великих духовника – искушеника, исихаста и једноставно духовних усамљеника, становника скитова и покајника, често анахорета, али песника који нису одвојени од човечанства ако јесу одвојени од људске испразности, поезије каква је и ова, оца Матјушина – има нешто другачије законе и другачији звук. Али Господ је створио раскошан свет и дао је људима веру, знање, скромност и љубав, свакоме према приликама. Башта Божија је толико огромна, толико је у њој небеских и земаљских вртова, да уво човечје и душа људска , ако је надахнута и честита, може чути поезију, небеске хорове, и гласове ђакона, свештеника и скромних појаца, на веома различите начине. Гласови великих песника су као гласови анђела, без обзира одакле допиру. Говорим ово зато да би наша омладина, наш човек уопште, остали отворени за сва духовна богатства, а нарочито за она у нас мање позната, за сва духовна прегнућа песника далеких скитова и храмова православних који су физички удаљени од нас, али су стихови њихови присутни у многим срцима што су доживела и част и славу да их упознају и чују.

Глас оца Романа Матјушина, пре свега, садржи дубоку мелодију Руске земље, руске душе. Многи назваше овог побожног лиричара «Јесењином православља». То уверење не би било праведно по обојицу песника. Сергеј Јесењин је лиричар на потпуној линији континуитета руске уметничке поезије од Ломоносова до Пастернака. Његово певање је умилно, у музикалној традицији руске строфе, коју је довео до савршенства А.С. Пушкин. Одатле пут води до модерног израза с почетка ХХ века, у којем се велика руска књижевност посветила у многоме облику, и преузела друптвене теме свог доба. Код Јесењина има међутим, у финим назнакама оно што постоји свуда у руској поезији, у Руса уопште – а што налазимо и код оца Романа Матјушина и то у нарочитој хармонији земље, неба и људи, а то је : руска туга. Матјушин је ипак изузетак: њега слава не занима. Матјушин, као велики усамљеник, по својем духу и својој филопсофији наклоњен природи, има, готово у свакој песми, велико, нарочито и торжествено осећање природе. Песме његове готово су срасле с природом. Морамо одмах рећи да овом песнику није ни мало стало до артизма. Ова поезија није бриљирање артизмом, њој то није ни на крај памети. Ту сраслост мудрог и осећајног мислиоца са савршенством природе као божјим делом, има природан израз. Песник је присан с пределом, лепим или худим, као с људским навикама добрим или лошим, стоји с њима на равној нози. Песник пева славу природе, склад натуре с људском душом, али код њега је све то изражено једном готово ригорозном скромношћу. Такве песничке слике нису циљ саме себи, оне су само језик, насликана човекова душа, а то је јединство, континуирано, само једна једина химна Богу. У исто време, свакоме ко је мало боље верзиран у књижевност, мора сместа пасти у средиште вида да ове песме нимало не потсећају на какав зборник побожних песама, какав приручник који варира црквену догму, где су испеване пригодне црквене песме, као приручни зборник верницима. Како год бисмо окренули – поезија је само уметничка вредност првог реда. Ту је достигнута и достизавана она чисто поетска тајна, кад је читалац или слушалац готово потресен величином дохвата суштине духовног мишљења највише врсте. Сви знамо да је хришћанство, између осталог, и велика мистерија и по својој мисли и религијском слопу, и као дубоко очишћење и узвишење мистике, и да свакако категорије, дискурс, ток ове надахнуте поезије није једноставан, прост, иако нигде није сувопаран или загонетан – али мистерија је заправо она тајна која се у хришћанствуи демонстрира и демистификује у исто време. Отац Роман у неколико десетина песама најпре испева Химну Светом тројству, а одмах, уједно показује с завидном искреношћу своје осећање и своје сопствено место у тумачењу, схватању и осећању Божјег света, толико блиског човеку. Ствара се доживљај умирења, смирења, схватања, разумевања света – који није нимало безезлен и у којем се толике душе узалуд и без разлога губе у смртним греховима, а да нису ни покушале да се мало осврну око себе и да у духовности нађу излаз из страшног човековог живота у којем демон располаже хиљадама средстава да нам душу онемогући и уништи. У једноставности, скромности, лепоти, у продубљивању, прозорности живота, песник види мноштво путева којима би душа појединца могла да доспе до спасења и опроштења. Не могу се овде понављати безбројни стихови, многа места на којима се у овој књизи можемо приближити дубини тога спасења. Ова изнад свега оригинална књига ни једним својим ретком неће нас одбити. Чак је и хришћанска црквена догма један велики, баснословни трезор истина, али је духовна поезија оца Матјушина, ја тврдим, један од освежавајућих примера духовног наука те истине, захваљујући својем миру, неакламативности, неегзибициозности, него искреној лепоти, једна од оних књига која нам указује на три истине Христове науке, на Пут, Истину и Живот.

Приређивач ове књиге, Зорица Кубуровић, која је и препевала песме уз помоћ преводилаца њене сестре Горадане Дорословац и Ирине Стојчевић, у свом веома лепом и дирљивом уводу, назначила је у знатној мери и мистерију и једноставност ових песама, као што нам је подарила и низ лепих слика о Русији и о самом о. Роману Матјушину. Она је такође у праву што је у верзији Матјушинових стихова на српском језику настојала да у најмањој мери отступи од оригинала, понегде жртвовала риму, а понегде чак и оставила поједине речи на руском језику!

Лаза Лазић

Из збирке песама јеромонаха Романа «Јасиков шумарак» (Београд: Catena mundi, 2015)

Заметки на полях

Витрина

Кни­ги иеро­мо­на­ха Ро­ма­на